Пише: Вук Јеремић
Вечно питање о томе где завршава правда, а почиње неправда поново је ових дана, актуелизована појавом две групе у Босни и Херцеговини који своје слободно време посвећују „лову“ на педофиле и сексуалне преступнике. Претходних дана друштвене мреже, а убрзо и медије у региону, преплавили су снимци иза којих стоје групе које себе ословљавају „Фортис“ и „Пантери“.
Иако постоје дискретне разлике између њихових метода деловања, циљ им је исти – да пресрећу особе за које тврде да су педофили, те да им уз мање или више експлицитне претње изнуђују признања. На тај начин они се боре против сексуалних предатора, али и и себи прибављају ширу видљивост дељењем садржаја преко друштвених мрежа.
Постајање оваквих група отвара посебну врсту етичке дилеме. С једне стране, они се боре против ужасне друштвене девијације. Са друге стране, методи њихове борбе су веома спорни и сами врло често иду преко граница морално и законски дозвољеног понашања. Оне настају као одговор на оно што виде као неефикасност система, али управо те процедуре које успоравају кривично гоњење осигуравају правичност целог процеса.
На објављеним снимцима удружења Фортис види се група мушкараца, чији су идентитети замагљени, а гласови измењени компјутерским програмом, како пресрећу махом старије мушкарце за које тврде да су дошли да се нађу са малолетним девојчицама. Потом их, уз обиље претњи, суочавају са доказима у виду преписке и размењених фотографија или видео снимака. Најзад, пресретнути мушкарци признају све што им се ставља на терет, а потом бивају приморани да јавно у камеру изнесу своје личне податке. Да не буде забуне, од њих се тражи да покажу личну карту. И док се идентитет „осветника“ крије, на снимцима се јасно виде лица „починилаца“ укључујући и снимке њихових личних докумената.
За разлику од групе Фортис, група Пантери не скривају свој идентитет. Међутим, принцип рада је идентичан и укључује употребу вербалних претњи, али и јавно разоткривање сексуалних преступника. И једна и друга група инсистирају да сарађују са надлежним органима, тврдећи да им прослеђују направљене снимке, али и да позивају полицију да их приведе. Оно што је у снимцима нејасно је начин на који су групе дошле до инкриминишућих доказа, отварајући могућност да су сами, лажно се представљајући, подстицали „кривце“.
Неупотребљиви докази
Лидија Комлен Николић, чланица Удружења тужилаца Србије истиче за НИН да ниједан „доказ“ који су ове групе прикупиле на овај начин не може да буде употребљен у кривичном гоњењу.
„Чланови тих група практично провоцирају извршење кривичних дела, што је законом забрањено. Они најпре подстрекавају неког да почини дело, а онда их ’хватају’. А сви ти докази које они прибаве на тај начин су недозвољени докази, они су са аспекта државних органа потпуно неупотребљиви. Притом, на тим снимцима је документован и низ кривичних дела које чине припадници тих група“, истиче Комлен Николић.
ЕУ обуставља све исплате из ИПАРД-а Албанији због неправилности приликом трошења средстава
Далеко од тога да је постојање ових група ексклузивитет Босне и Херцеговине. Претходних година се и у Србији појавило више „осветничких“ група које су се фокусирале на различите групе „преступника“. Екстремно десна групација Народне патроле ширу препознатљивост стекла је објављујући снимке на којима припадници ове групе „дисциплинују“ мигранте у Београду, упозоравајући их да морају да поштују полицијски час и правила понашања.
Можда најпознатија група ове врсте у Србији је Левијатан, који су почели као агресивни заштитници права животиња. Они су објављивали снимке на којима су злостављали људе за које су тврдили да злостављају животиње, да би убрзо проширили своје поље деловања и против миграната. Њихов припадник је 2020. године колима упао у Прихватни центар за мигранте у Обреновцу, а након његовог хапшења је Левијатан испред центра одржао протест подршке. Левијатан је своје активности подигао на виши ниво када су учествовали на парламентарним изборима, али нису успели да пребаце цензус. Републичко јавно тужилаштво је прошле године поднело Уставном суду захтев за забрану Левијатана, позивајући се на одредбе Устава које забрањују постојање паравојних удружења, али и организација које подстичу расну, националне или верске мржње. Непознато је да ли је Уставни суд поступао по овој иницијативи тужилаштва.
Једна од првих оваквих група, удружење „Свети Сава“ настало је Лазаревцу, а они су своје активности фокусирали на локалне дилере наркотика. Група је прикупљала и јавно објављивала фотографије и личне податке особа за које су тврдили да дилују дрогу, временом ажурирајући податке. Мотив за овакво деловање, како су истицали, био је велики проблем са коришћењем наркотика младих у Лазаревцу и немогућности полиције да са тим изађе на крај. Како су наводили, због њихових активности се значајно смањио број дилера у Лазаревцу.
Производ друштвене климе
Криминолог Добривоје Радовановић истиче да осветничке групе никако не могу да представљају решење проблема.
„Они су сами по себи проблем. То што оне раде је такође један вид насиља и то насиља које може да прерасте у велики проблем за државу“, напомиње Радовановић.
Како истиче, појава оваквих група је присутна и у демократским и у аутократским политичким системима, а у питању је манифестација лоше борбе против криминала у једном друштву.
Фото: НИН
„Међутим, кључан фактор за настајање оваквих група је друштвена клима. Потенцијал за насиље постоји у сваком човеку, али је ствар друштвене климе да ли ће тај импулс бити стимулисан или сузбијан. У том смислу је још већи разлог за забринутост то што активности тих група наилазе на одобравање великог броја људи“, наводи Радовановић.
Он што је најопасније код оваких осветничких група, додаје Радовановић, је што лако њихова борба против криминала може да постане арбитрарна и да се претовори у борбу против неке етничке групе или чак и било које групе која не дели њихове политичке ставове.
„Ако се то запусти, и ако држава не реагује брзо и одлучно, тај тренд може да се измакне контроли. Посебно је опасно ако се активности тих група укрсте са националном идеологијом, јер онда предмет напада постају друге етничке групе“, наводи Радовановић.
Према испитивању јавног мњења које је 2023. године радио Београдски центар за безбедносну политику поверење у органе кривичног гоњења у Србији је веома ниско. Тако рецимо 27 одсто грађана уопште нема поверења у рад полиције, док пуно поверење има око 32 одсто. Још горе стоје правосудне институције. У рад тужилаштва пуно поверење има само 12,7 одсто грађана, а идентичан проценат људи је рекао да верује у рад судова.
Уместо једног, добијају се два проблема
Милош Јовановић, истраживач БЦБП-а напомиње да групе осветника настају као револт појединих грађана, али и додаје да није добро решење да грађани преузимају правду у своје руке.
„Ако би то узело маха, то би водило у анархију. Много корисније би било да грађани уложе напор да приморају институције да раде свој посао. Оваквим приступом, уместо смањивања једног друштвеног проблема, фактички се ствара још један друштвени проблем“, каже Јовановић додајући да државне институције углавном реагују реактивно када су ове групе у питању, те да делују тек када нека од њих добије ширу видљивост.
Законик о кривичном поступку Србије једино што дозвољава грађанима је чин грађанског хапшења, односно дозволу да лише слободе лице које затекну при извршењу кривичног дела. Закон такође обавезује грађане који изврше такво хапшење да одмах обавесте полицију и тужилаштво о делу и да предају ухапшено лице.
Тужитељка Комлен Николић напомиње да уколико желе да помогну државним органима да процесуирају кривична дела, грађани треба да обавесте полицију или тужилаштво о њему.
„Уколико неко има информације о извешењу било ког кривичног дела, онда треба да или писмено или усмено обавесте тужилаштво. Тужилаштво је у обавези да по сваком обраћању грађана формира предмет, а даље поступање је питање квалитета предатих доказа“, истиче Комлен Николић.
Извор: НИН
