Пише: Марко Ловрић
Двојица људи у елегантним оделима, домаћин и гост, најзад излазе пред новинаре, фото-репортере, камермане пристигле из целог света. Медијска булумента стрпљиво их чека већ сат и по, и сада се без пардона лакта како би ухватила сваку њихову реч и гримасу. И домаћин и гост су добро расположени, а златне завесе, кристални лустери и свила почасних застава појачавају сјај њихових осмеха. Домаћин је осуђени криминалац. Госту се код куће суди за корупцију, а на међународној је потерници због ратних злочина и злочина против човечности. Домаћин самоуверено приповеда о плану да расели два милиона људи како би њихово родно тле претворио у хотелски комплекс са бројним звездицама. Гост је та два милиона људи донедавно покушавао да збрише директнијим методама, отуда и она потерница, али сада признаје да је идеја његовог угледног домаћина можда и боља, а свакако „историјска“. Медији имају понеко питање за весели двојац, али нико не одаје утисак да присуствује нечему необичном. То је само рутинска конференција за штампу.
О криминалцима и злочинцима
Када бисмо писали сценарио за футуристичку дистопију, па у њему осмислили такву сцену, не бисмо доспели до озбиљног продуцента. Чак би и неозбиљан морао да закључи да смо се преиграли, да нам је та сцена сувише гротескна. Хајде све друго и некако, факат је да државама по правилу управљају криминалци и злочинци, али који ће гледалац поверовати у етничко чишћење због ривијере, па макар и уз кокице… Да, она двојица и булумента приде заиста делују небулозно као филмски ликови, али као стварност пролазе без проблема. Домаћин је био председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп, а гост премијер Израела Бењамин Нетанијаху. Говорили су у чувеној Источној соби Беле куће, а етнички чисту ривијеру намеравају да направе од Појаса Газе. Покушавајући себи да објасни то што је слушао, вашингтонски дописник британског Гардијана Дејвид Смит и сам се послужио филмским поређењима у живописном извештају.
„Трамп изгледа намерава да овај мандат претвори у Кума 2, Терминатора 2, у Империја узвраћа ударац, у наставак који надмашује прво поглавље. Данас Газа, сутра свет“, записао је Смит.
Истина је, међутим, да палестинска трагедија већ има много поглавља, и било би нефер не поменути један лик који у овом наставку не наступа. Џозеф Бајден је остао испред телевизора, могуће у сузама. Више од петнаест месеци је помагао Израелу да убија, да очисти терен за тај ексклузивни ризорт, само да би сада од Нетанијахуа чуо како је Доналд Трамп, после мање од петнаест дана мандата, постао „најбољи пријатељ којег је Израел икада имао у Белој кући“. То је болело.
А када је реч о људима које Нетанијахуов режим сматра „непријатељима Израела“, рецимо о израелском дневном листу Харец, новинар Алон Пинкас започео је текст славним стиховима Ленарда Коена: „Колико ноћи сам се молио за ово, да започнем своје дело/ Прво освајамо Менхетн, потом освајамо Берлин“. Пинкас и сам примећује да су уметничке паралеле попут његове или Смитове покушаји да се у првим Трамповим империјалним корацима нађе неки смисао. Можда га не треба тражити, можда је поента управо у недостатку било каквог смисла. Замисао председника САД је испразна колико је и фантастично злочиначка, сматра аутор.
„Шта Трамп жели? Да скрене пажњу. Он цвета у хаосу. Није било ни речи о праву. На основу ког легитимитета САД могу да преузму Газу? О логистици. Како преселити два милиона људи, од којих већина неће хтети да оде? О политици. Ко ће свиме тиме управљати? О финансијама. Ко ће да плати тај колосални подухват? О региону. Већина арапских земаља већ је жустро одбацила такву идеју. Ово је суштина – немојте тражити логику, кохерентност, шаблоне. Само сачекајте пар седмица. Можда ће се све променити“, написао је Пинкас 5. фебруара, у првој реакцији на црну идеју Беле куће.
Пинкасове опаске о Трампу свакако су тачне, и човека су можда могле да утеше до 10. фебруара, када је председник САД на каналу Фокс њуз рекао да житеље Газе намерава да расели трајно. Трамп је тиме поткопао сопственог државног секретара Марка Рубија, који је 6. фебруара покушао да ублажи планетарни гнев тврдећи да ће Палестинци бити расељени „само“ док Појас Газе не буде обновљен. И потврдио је да чак ни „човек ван политике“ – каквим Трамп покушава да се представи већ деценију – не може да искорачи из америчке политике неупитне подршке Израелу, и да у тој сарадњи ниједно злодело није незамисливо. Новинар Хареца Алуф Бен подсетио је 9. фебруара да је министар одбране Израел Кац армији наложио да се припреми за „добровољни одлазак“ Палестинаца из Појаса Газе.
„Тај ’добровољни одлазак’ није смештен у надлежност министарства спољних послова, саобраћаја или туризма, већ оружаних снага. Чини се да Израел неће за житеље Газе оснивати путничке агенције, нудити им јефтине летове или бодове за честе летаче. Уместо тога, вероватно ће их храбрити да оду изгладњујући их – или по еуфемизму министра финансија Безалела Смотрича ’управљајући хуманитарном помоћи’ – или наставком рата ’до уништења Хамаса’, као што је обећао премијер Нетанијаху.“
Шутирање Палестинаца
Бен попут Пинкаса додаје да је лако исмевати и Каца и Трампа, који као на фабричкој траци лансира грандиозне идеје и потом их одбацује у шкарт, али и подсећа да идеја која би обичног човека лансирала у лудницу постаје смртна претња ако се испали из Беле куће.
„Трамп је из чаробне лампе испустио тајне жеље многих израелских Јевреја, који не верују у могућност да са Арапима деле комад земље. ’Или ми или они’, тако каже десница. ’Ми овамо, а они тамо’, тако формулише левица. Један од вођа ционистичке левице одавно ми је рекао: ’У срцу смо сви каханисти; све остало је ствар образовања’. Анкете претходних дана то потврђују. Чим је Трамп нормализовао разговор о етничком чишћењу, велика већина израелских Јевреја изразила је жељу да Палестинце ишутира из Газе“, записао је (изузетно храбро) Алуф Бен.
Термин „каханиста“, узгред, може да буде и погрда и назив за стварног следбеника покојног ортодоксног рабина Меира Каханеа, чији је расизам спрам нејеврејског живља Израела (и Палестине) био таквих размера да је Израел био принуђен да га десетинама пута хапси и затвара од седамдесетих до деведесетих година прошлог века. Бен проналази превише сличности између Каханеових парламентарних говора – рабин је између затворских казни некако стигао и до Кнесета – и политике Нетанијахуовог режима.
„Кахане је био силеџија и маргиналац, кога је Кнесет избацио из својих редова. Али његове идеје нису нестале, и генерацију и по касније доспеле су до мејнстрима, који се још крије иза лицемерних аргумената ’хуманитарне бриге за Палестинце’ или ’потраге за другачијим решењем’. Демон етничког чишћења пуштен је из чаробне лампе, и биће тешко вратити га“, закључује Бен.
Није незамисливо. Остаје нада да је неизводиво. Та нада има неку чврстину. Ако оставимо по страни револт међународне заједнице, који обично није делатан, тешко је замислити, рецимо, чиме би САД могле да приволе Египат или Јордан да прихвате стотине хиљада гневних Палестинаца на својој територији. Чини се да се у Тел Авиву не размишља много о томе да би исељење Палестинаца на Синајско полуострво или у Трансјордан значило повратак непријатељског окружења какво је Израел имао пре пола века. Али и у Каиру и у Аману размишља се управо о томе и само о томе. Египат има мир са Израелом од 1979, Јордан од 1994, и веома им је до тог мира стало. Ако би сада наљутили Тел Авив одбијањем да прихвате живаљ Газе, то би била ситница спрам извесног рађања нових и још милитантнијих палестинских организација на сопственим границама са Израелом. Аман се уз то веома добро сећа „Црног септембра“ 1970, то јест какав проблем ратоборни Палестинци могу да буду и по унутрашњу стабилност. Шта о осмесима Трампа и Нетанијахуа мисле сами становници Појаса Газе, није потребно објашњавати.
Даниел Блатман и Амос Голдберг: Газа није Аушвиц, али злочин јесте геноцид
„Северни део Газе претвара се у све већи пакао. Тамо нема ничега за човека. Нема домова. Зграде које су још усправне, оштећене су или изгореле. Сваког часа могу да се сруше. Нема воде. Нема хране. Нема болница. Упркос томе, људи се враћају“, записао је у једној репортажи Хани Махмуд, репортер Ал Џазире из Газе. Написао је и другу.
Нетанијаху као сценски реквизит
„Људи бирају да се врате у своја суседства, да дижу шаторе крај својих разорених домова. То је питање идентитета. Што се тиче реакција на Трампове изјаве, струја и интернет нису баш надохват руке, па становници не могу да испрате сваку реч. Важније им је да поново подигну срушене животе. Фати Абу ал Сајед, 72-годишњи житељ Хан Јуниса, каже да ће остати баш поред свог некадашњег дома. ’Видите ли ону гомилу бескорисних рушевина?’, пита показујући штапом на нешто што је некада било кућа. ’То је драгоценије од Сједињених Америчких Држава и свега што у њима постоји’“, поентирао је Махмуд.
У трајност примирја које је и даље на снази тешко да ико више верује. Сам поносни архитекта тог „мира“, Доналд Трамп, препоручио је Тел Авиву да настави разарање ако му Хамас не испоручи све преостале таоце до суботе у подне, што везе нема са „споразумом“. Председник САД је, истина, додао да ће Тел Авив можда одлучити другачије, али неки аутори примећују да је сада питање о чему Нетанијаху уопште одлучује.
„Било то добро или зло, сада уместо њега решава Трамп. У представи у Белој кући премијер Израела је био само сценски реквизит. Трамп је променио правила у Гази, у Ирану, свугде. Можда то није одрживо, али Нетанијаху од данас мора да игра по Трамповим правилима“, записао је у већ поменутом тексту за Харец Алон Пинкас.
Пинкасова опаска о Ирану односи се на тезу да је крунска жеља Бењамина Нетанијахуа коначни обрачун са режимом у Техерану. По тој тези премијер Израела се надао да ће у другом Трамповом мандату дочекати сањани тренутак, а шеф Беле куће на том плану засад није најавио ништа осим појачаних санкција. Но, како би рекао сам Пинкас, сачекајмо пар недеља, можда се и то промени. Жеља Палестинаца да живе у својој земљи, међутим, променити се неће.
Извор: Радар
