Пише: Вук Бачановић
Политичка ситуација у Црној Гори као да је заробљена у временском сингуларитету, у којем се људи непрестано буде у једном те истом дану, који се одвија на исти начин, али нису свјесни свога заробљеништва. Тај дан увијек је синергија ђукановићевштине, која говори о опасностима „српског свијета“, и вучићевштине, чији се епигони понашају као да у том свијету већ живе, као да није ријеч о ријалитију који ни у самој Србији нико присебан не узима за озбиљно.
У интервјуу за Ал Џазиру, бивши предсједник, премијер и господар живота и смрти у Црној Гори, Мило Ђукановић, по ко зна који пут појавио се у улози забринутог заштитника евроатлантских вриједности. Овог пута, оптужио је САД за – добро сте прочитали – „проруску политику на Балкану“, која, наравно, подразумијева „српски свијет“. Наравно, временски сингуларитет у којем живимо јесте сингуларитет у којем је идиотска комуникација на релацији политичар–грађанин једина могућа комуникација. Зато је посве логично да једна зараћена страна у украјинском рату (дакле, САД) омогућава другој зараћеној страни (Русији) да у залеђу, односно на Балкану, формира непријатељски политички ентитет.
Ипак, Ђукановић у нечему има право. Американци заиста стоје иза идеје „српског свијета“, али само као илузије у служби њиховог човјека – Александра Вучића. Ријеч је о илузији да је то национални, а не пропагандни програм, којим се једној личности ствара привид моћи и политичке будућности коју у стварности нема. Слично томе, илузијом о будућој унитарној Босни и Херцеговини без ентитета креиран је привид моћи бошњачких политичара у Сарајеву.
Ђукановићу је то више него јасно, али одржавање привида борца за „црногорску ствар“ у постојећем сингуларитету за њега је неминовност. Свако нарушавање овог циклуса и долазак „новог дана“ значило би да бивши предсједник, премијер и господар живота и смрти више није нико и ништа.
Баш као у хорор-научнофантастичном филму, гдје се главни лик буди у сингуларитету у којем му се сваки дан понавља, а он напамет зна све личности и догађаје, појављује се неизбјежни Милан Кнежевић и констатује:
> „Да ли би студентске блокаде биле окончане да је јуче Александар Вучић погинуо у аутомобилу? Или да питам USAID?“
Да пита ЈУЕСЕЈД? Зашто да не. Ако је тачна Ђукановићева тврдња да Америка, подржавајући руске интересе у Србији, ратује сама против себе, можда би нам управо ЈУЕСЕЈД могао открити детаље те, у историји геополитичких односа, до сада невиђене стратегије.
Стратегије у којој ЈУЕСЕЈД-ови људи – Ђукановић, Додик и Вучић – заправо ратују с Америком.
