Пише: Џон Витијер
Вјероватно сте већ чули да је предсједник Сједињених Америчких Држава, Џо Бајден, свом сину Хантеру додијелио „потпуно и безусловно помиловање“ за све злочине које је починио у периоду од 1. јануара 2014. до 1. децембра 2024. године. Ово је, без сумње, било велико олакшање за Хантера. Млађи Бајден је био оптужен за низ кривичних дјела, укључујући незаконито посједовање оружја, употребу дроге, проституцију, сексуално злостављање и политичку корупцију.
Нема сумње да ће ово постати једно од најпознатијих предсједничких помиловања у историји Сједињених Држава, чак надмашујући и оно које је Џералд Форд додијелио Ричарду Никсону 1974. године. Форд је, барем формално, дјеловао из осјећаја грађанске дужности, желећи да амерички народ остави аферу Вотергејт иза себе. Бајден, међутим, дјелује једноставно да би заштитио своју породицу, стављајући је изнад закона.
Наравно, овакве ситуације нису ни нове ни нарочито изненађујуће. Тешко да прође дан а да неки локални политичар, ухваћен у вожњи у алкохолисаном стању, не упита полицајца: „Знате ли ви ко сам ја?“ Мало је оних који би се у Бајденовој ситуацији понашали другачије, нарочито ако се узме у обзир његово наводно нарушено ментално здравље.
Оно што је заиста запањујуће – и узнемирујуће – јесте реакција америчких либерала. Корисници форума r/politics, 74. највећег на Редиту, поздравили су вијест са одушевљењем. „Лол, Џо је стварно рекао: ‘Боли ме више, не хајем ни за шта!’“ гласи најпопуларнији коментар. „Помилуј Хантера, помилуј друге. Лудуј, старче!“ додаје други. И тако редом.
Није ствар само у интернет троловима. Патрик Хили, замјеник уредника рубрике „Мишљења“ у The New York Times-у, потрудио се из све снаге да оправда Хантерово помиловање. „Хантер Бајден никоме није нанио штету,“ тврди он (иако је то прилично упитно), „а помиловања се ионако редовно додјељују људима са добрим везама.“ Хили је такође прибјегао класичном „а шта је са…“ аргументу: „Трамп је већ најавио да би помиловао учеснике побуне од 6. јануара, чија су дјела, по мом мишљењу, била далеко срамнија и опаснија по Републику од свега што је Хантер Бајден урадио.“
Корисници Редита су се надовезали на ставове The New York Times-а. Један од најпопуларнијих коментара гласио је: „Сада ће МАГА екипа вриштати ‘Бајденов криминални клан!’ док истовремено Трамп, као бјегунац, поставља у свој кабинет двоје чланова породице са криминалним досијеима, најмање два сексуална преступника и једног руског агента.“
Иако је ово тек мали узорак јавног мњења, многи би се сложили да добро осликава расположење у америчкој политици данас. Када се наш политички фаворит нађе на мети оптужби за кршење закона, реагујемо на два начина. Прво, тврдимо да је то „за веће добро“. Друго, истичемо да је „она друга страна“ једнако лоша, ако не и гора. То је садашњи политички менталитет. Они ударају ниско, ми ударамо још ниже.
Иако се чини као мања ствар, ако је ово заиста стандард по којем Американци данас оцјењују себе и своје лидере, онда се с правом може рећи да Сједињене Државе више нису функционална либерална демократија.
Да будем јасан, не тврдим да је сама корупција доказ пропасти. Корупција постоји у сваком облику владавине. Разлика је у томе што се у либералној демократији политичари труде сакрити своју корупцију. Када крше закон, то чине тајно, јер се плаше да ће бити ухваћени и ухапшени или, у најмању руку, изгубити изборе.
Данас амерички политички лидери више не дјелују у складу с владавином права – нити Американци то од њих очекују. Они не крију своју корупцију – нити Американци то очекују од њих. Њихова способност да крше закон без посљедица сматра се знаком снаге. Исто важи за њихову способност да користе овлашћења своје функције како би казнили противнике постављањем идеолошки подобних судија, бирократа и слично.
Нећемо сада отварати питање намјештања избора, али довољно је рећи да обје велике странке оптужују своје противнике за изборну превару када год изгубе предсједничке изборе – и те оптужбе су готово увијек увјерљиве. И Републиканци и Демократе прилично отворено показују спремност да подрију владавину права и народну вољу како би освојили или задржали власт.
Опет, не тврдим да су гери мендеринг, дезинформације или намјештање избора нове појаве. Оно што тврдим јесте да су у прошлости те ствари рађене у тајности. Постојало је увјерење да би бирачи реаговали негативно на корупцију. Данас више није тако.
Укратко, наш систем владавине све више личи на украјински. Њиме управљају зараћена племена олигарха. Ти олигарси прихватају церемоније демократије, али игноришу основне либералне и демократске принципе. И од њих ништа друго не очекујемо. Заправо, државници који одбију да манипулишу системом сматрају се слабима, наивнима и слично. Гдје даље?
Прије него што покушамо одговорити на то питање, требало би да дозволимо овој стварности да нам се слегне у мисли. Још једном, Сједињене Америчке Државе више нису функционална либерална демократија. Ми смо нелиберална олигархија. То је једноставно чињеница. Свака политичка анализа или платформа која то не узима у обзир, по самој својој природи је бескорисна.
Они који желе да обнове либералну демократију суочени су са готово немогућим задатком. Морају увјерити или Републиканце или Демократе да почну поштовати правила, да се „понашају као већи људи“ (или жене). Морају бити спремни да се жртвују—политички, ако не и буквално—зарад владавине права и пристојности. Морају бити вољни да се одрекну власти за опште добро. Штавише, морају нас увјерити да, чинећи то, друга страна неће једноставно успоставити трајни монопол над државом. Ни ово није препорука; ово је запажање. Амерички народ није везан за принципе либерализма или демократског процеса—барем не док не почне губити.
Једна завршна мисао. Коментаришући скандал са Бајденовим помиловањем, Дејвид Френч пише: „Када разговарате са Трамповим гласачима, често ће вам рећи да Трамп није толико различит од других политичара. Само је отворенији и директнији у својим циљевима и намјерама, док се његови противници понашају на исти начин као Трамп, али своју корупцију скривају иза узвишене реторике. Ово помиловање савршено се уклапа у ту наративу.“ Дејвид Френч је, можда, најистакнутији новинар из редова покрета „Никад Трамп“. Постао је познат као колумниста National Review-а, али сада ради као представник конзервативаца у The New York Times-у (мада би „конзервативац“ можда требало ставити под наводнике).
Френчеви коментари су ми занимљиви, јер, попут сваког члана његове класе—то јест, политичке, економске, академске, културне и медијске елите—он полази од претпоставке да је „Трампова наратив“ погрешан. А када на површину исплива доказ о системској правној и моралној корупцији, њихова реакција увијек је иста: „Жалосно је што ће ово само подржати Трампов наратив.“
Тако је било када су у јавност доспјели детаљи о прљавом вешу Џефрија Епстајна. Тако је било када је новоизабрани сенатор повезан са највећим произвођачем фентанила на свијету. Тако је било када су се појавили докази да је Бајденова администрација користила украјинску владу за прање новца пореских обвезника преко компаније BlackRock. Увијек је исти одговор: „Најгоре од свега је што ће ово подгријати теорије завјере!“
У којем тренутку, господине Френч, докази за „Трампов наратив“ постају толико неоспорни да их више није могуће игнорисати?
Да поновим још једном, не кривим Демократе и не оправдавам Републиканце. Истина је да је Трампова Републиканска странка углавном искренија у погледу природе америчке плутократије. Али не треба заборавити да су прије Трампа сличан наратив заговарали Демократи попут Бернија Сандерса. Ако конзервативац каже истину, то је „десничарска пропаганда“. Ако либерал каже истину, то је „љевичарска пропаганда“.
То је размишљање које морамо превазићи ако икада будемо жељели водити конструктиван – или чак иоле реалистичан – разговор о томе како најбоље наставити напријед као земља. Сједињене Америчке Државе више нису либерална демократија, а камоли уставна република. Ми смо нелиберална олигархија. Што прије то прихватимо, то боље.
Извор: The European Conservative
