Вечерас је у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици одржана друга дијалошка трибина у организацији подгоричке црквене општине. Тема вечери била је „Религија и политика“. Модератор вечери био је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, док су учесници били протојереј-ставрофор проф. др Борис Брајовић, професор на Филозофском факултету у Никшићу, др Миодраг Лекић, посланик у Скупштини Црне Горе и бивши дипломата, и дон Изидор Лукич, директор Школе за стране језике и замјеник жупника Католичке цркве у Подгорици.
Отац Борис је у свом уводном излагању казао да је однос религијског и политичког у Црној Гори дио дуге повијесне традиције, од института владичанства до својеобразних идеолошких манифестација у бурном двадесетом вијеку. Позивајући се на Карла Шмита, указао је на то да су сви значајни концепти теорије модерне државе заправо секуларизовани теолошки концепти. „Религија је вододјелница у изградњи идентитета на Балкану“, цитирао је тезу највећег српског модерног историчара Милорада Екмечића, закључујући једном опаском везаном за рат у бившој Југославији која каже да су тај рат водиле три стране које су имале заједничку историју, језик и културу, а једино што их је раздвајало била је религија у коју нијесу вјеровали. Тиме је нагласио важност чак и оне религије у коју се не вјерује.
Други говорник, др Миодраг Лекић указао је на то да и религија и политика постоје откад постоји свијет, у разним облицима.
Одређење политике може бити и негативно и позитивно. У једном случају, политика служи остваривању појединачних и групних привилегија, док је у другом то тежња за остваривањем општих интереса. Тако је ова незаобилазна област и сфера организације друштва некада добра и рационална, док у супротном случају бива схваћена чак и као неморал. По ријечим једног француског мислиоца „политика није све, али је свуда“. На тачке додиривања религије и политике указао је позивајући се на мишљење великог њемачког историчара Леополда Ранкеа да двије трећине људске историје чине односи државе и Цркве, као најутицајнијих творевина у друштву. Религија је често конститутивни елемент заједнице или нације, што је јасно видљиво на примјеру двије водеће свјетске силе, Сједињених Америчких Држава и Руске Федерације, које почивају на концептима пуританизма, Америке као обећане земље, или у другом случају Русије као Трећег Рима. Чак је и комунистички совјетски лидер Стаљин схватао да је за велики подвиг у Другом свјетском рату била неопходна вјера.
Дон Изидор је нагласио да политика не може постојати без вјере и да и они људи који се изјашњавају као атеисти уствари вјерују, јер је то у бити човјека. Ниједна сила не може уништити вјеру у човјеку. Политику види као нешто што је између ријечи и дјела. По његовом мишљењу религија је више у дјелима, а политика у ријечима. Благостање би наступило када би то двоје ишли заједно. Истакао је одговорност хришћана који треба да буду примјер и због тога сваки хришћанин има своју улогу у свијету.
У наставку вечери, говорници су дискутовали о модалитетима односа Цркве и државе, појмовима лаицитета и секуларности, као и о нужности проналаска широког консензуса око темељних друштвених вриједности на којима треба да почива држава, у чему свакако треба да се чује глас Цркве, која не претендује на то да њен глас буде одлучујући, али мора бити једнако вреднован као и сви остали.
Отац Гојко је на крају захвалио свим присутнима и најавио наставак ових дијалошких трибина, које ће бити благовремено најављене путем црквених медија.
Лазар Шћекић
Извор: Митрополија
