Пише: Вук Бачановић
Домаћи рат и велика царства разура и у несрећу обраћа, камо ли неће једно племе, оли једну нахију у наша убога и сиромашна мјеста разурити; такођер слога и послушаније чине да један мали народ постане великим и силним народом.
Петар I Петровић Његош
Не постоји етнички идентитет који би се могао назвати оригиналним или вјештачким. Све оно што једно људско биће или група њих за себе тврде да јесу је израз њихове перцепције групне повезаности. Национални Црногорци, у том смислу, нису вјештачка етничка група и свака таква оптужба на њихов рачун која се често може чути од стране дијела српских интелектуалних кругова је неоснована и, ради своје ненаучности, врло штетна. Међутим, то ни у ком случају не значи да су све тврдње националних Црногораца о генези свога ексклузивног и несрпског идентитета тачне, поготово оне које се тичу његовог наводног искона у прошлости Црне Горе. Уствари, детаљно истражујући генезу ексклузивног црногорског идентитета, дошао сам до закључка да, осим легитимне тенденције за таквим изјашњавањем, ни једна од тих тврдњи није тачна.
Ексклузивно, несрпско црногорство, нема своје историје прије фашистичких идеолога Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, који су, опет, били под великим утицајем хрватских историчара расистичких схватања Иве Пилара и Милана Шуфлаја у вријеме Краљевине Југославије и потом мањинских политичких кругова у СР Црној Гори који су изњедрили часног, али потпуно збуњеног Славка Перовића, лидера Либералног савеза, који, руку на срце, није много знао о историји Црне Горе и процесу постанка нација генерално.
Тврдећи да је „код Црногораца христијанизација одавно вјешто замјењена њиховом асимилацијом, претварањем, посредством великосрпских лажи, Црногораца у Србе“ и да је исто чинила „комунистичка лаж и догма Милована Ђиласа како су Црногорци народ српског етничког стабла“, при том не могавши доказати кога су и када то хришћани и комунисти асимилирали, Перовић је, хтио, не хтио, признао да теза о ексклузивном несрпском, а потом антисрпском црногорству, а која не би била један од минорних огранака хрватске фашистичке идеје, нема прошлост старију од тренутка када се родила у његовој глави. Да је донекле био свјестан у шта се та идеја претворила свједочи и његова изјава из 2011 да „несоји од Новака Килибарде и Јеврема Брковића, те Андреја Николаидиса прогласише Његоша геноцидним пјесником!“
И тиме је мање-више сублимирана сва њена трагика. Бјежећи од свога српског искона, ексклузивна црногорска национална идеја је, не само – без икакве потребе – пресјекла своје споне са стварном прошлошћу Црне Горе, допуштајући да јој идентитет креирају разни приучени редикули.
Не само да је послужила као додатно гориво вулгарном српском национализму шешељевског типа, већ се идеално намјестила манипулативном компрадору Милу Ђукановићу за њехову мафијашку технологију власти потицања подјела. Да су ствари стајале другачије, да црногорство није ријешило да се сведе на осушену грану на коју се каче кичасти украси да се не види да је осушена, да је баштинећи своју изворну српску ујединитељску и антифашистичку прошлост, а не пропале рециклиране фашистичке идеје из прошлог вијека, стало на мегдан Ђукановићу, Шешељу и Аркану, данас не само да би била истински борац за право, част и слободу Црне горе, већ цјелокупног српског народа.
Вук Бачановић: Усташизација
Ограничити себе на минорну групицу која већину своје политичке енергије троши на немогућу мисију доказивања да је цјелокупна српска историја Црне Горе лаж, није само потпуно сулудо, беспотребно и трагично одрицање од себе , већ црногорско друштво води у даљњу фрагментацију и нестанак. Процес тог нестајања је, да ствар буде доведена до апсурда, понајбоље описао Славко Перовић:
„Црна Гора јесте логор којим командује мафија. Али, на оном првом Голом Отоку логораши су били пребијани, мучени, малтретирани, дехуманизовани и још много тога, али ти логораши су знали за то, у себи су носили отпор према злочину који се врши над њима, и поред тога што су га, они који су једном изашли, на слободи крили. Међутим, у данашњој Црној Гори логораши су одушевљени чињеницом да су постали логораши и да служе мафији која их, суштински, убија, и њих и њихове фамилије, и њихову државу… То је јединствен случај у новијој европској историји да су логораши масовно одушевљени што су у логору, да немају жељу да из њега изађу и било шта мијењају, и да је њихова жеља једна и једина: да и они, једног дана, постану мафијаши!“
Од Перовићеве измучене душе се свакако не може очекивати директно признање да је несвјесно учествовао у свему што је оправдано презирао, али они који су тренутачно у сличним искушењима свакако још увијек могу заобићи оно што је њега није мимоишло. Управо због тога се треба чувати свих поједностављивачких и манихејских интепретација историјских догађаја, о чему најприје морају размислити они којима српска прошлост Црне Горе није проблем, али хронично пате од шешељевских и других сличних рецидива. Антисрпско црногорство је трагична историјска појава, али далеко мање трагична од чињенице да руку помирења мало ко искрено умије да пружи.
