Пише: Владимир Павићевић
Када су током недавне скупштинске расправе једном српском политичару у Црној Гори показали документ којим се потврђује да је пре тридесет година он тврдио да је Црногорац, човек је устао и уз искрени осмех кратко рекао: „Људи, рећи да си Србин или Црногорац било је онда једно исто.”
И заиста, када су односи између Србије и Црне Горе најбољи, тада је највећем броју грађана Црне Горе, који себе виде и у оквиру српског и у оквиру црногорског идентитета, најједноставније да кажу да су Црногорци. Зато што у таквим условима црногорско није антисрпско. Чак би многи од тих људи радо истицали своје црногорство као најсјајнији део српског идентитета. Такав приступ се најчешће препознаје у поруци да је Црна Гора српска Спарта.
Попис становништва Црне Горе, чији су комплетни резултати саопштени пре неколико дана, организован је у другачијим околностима. Важно обележје тих околности је покушај једног дела представника постђукановићевске власти да се брзо унапређују односи са Србијом и да се статус и права српског народа поправе и доведу до онога што се у демократском друштву третира као базични стандард у дефинисању и остваривању људских права. Нека постигнућа су за четири године остварена, али предстоји даље кретање ка пуном постизању ових демократских стандарда.
Друго важно обележје, међутим, јесте даља екстремизација некада доминантне партије, Миловог ДПС-а, која се пре свега огледа у јачању антисрпских стубова политике коју заговарају представници те странке. У последњих петнаест година своје власти, Мило је кварио односе са Србијом, а према српском народу у Црној Гори водио је дискриминаторску политику. Као суштински шеф опозиционог ДПС-а и данас, Мило је у последње четири године додатно радикализовао тај део политике своје партије.
Будући да је Милова странка најјача опозициона партија у Црној Гори, она и даље утиче на формирање мњења, посебно у периодима у којима су идентитетска питања посебно наглашена. То значи да је, упркос Миловом политичком паду, у Црној Гори и даље присутна тензичност када се расправља о темама идентитета, а посебно када се говори или одлучује о питањима која се тичу односа српског и црногорског идентитета.
Попис је организован управо у таквим околностима, а резултати пописа у делу који се односи на националну припадност, вероисповест и језик којим се говори показују три веома важне ствари.
Прво, овај попис је донео потпуни крах Миловог покушаја да етничким инжињерингом смањује број грађана који се изјашњавају као Срби, а да повећава број Црногораца који би свој осећај идентитета даље развијали и кроз антисрпство као његов важан елемент. Такав Милов пројекат је пропао зато што трећину становника чине Срби, потом и зато што је српски језик у Црној Гори доминантан (њиме говори убедљива већина од преко 43 одсто грађана), а онда и због тога што огромна већина православних верника, који чине око 71 одсто становништва Црне Горе, Српску православну цркву доживљава као своју.
Друго, податак да више од 43 одсто грађана Црне Горе говори српским језиком отвориће прилику да се иницира поправљање статуса српског језика у црногорском уставном систему. У уставу који је на снази пише да је црногорски језик службени у Црној Гори, а да је поред других језика и српски језик у службеној употреби. У новим околностима нужна је уставна ревизија која би српски језик учинила службеним језиком у држави.
И треће, власт у Црној Гори, коју чине тридесетоавгустовски победници из 2020. године, успели су да организују попис становништва тако да нико нема ни ситну примедбу на саопштене резултате. То им је пошло за руком упркос претњама представника Миловог ДПС-а да ће да бојкотују попис и упркос покушајима Милове партије да поводом организовања пописа подиже националне тензије у Црној Гори.
Ова напомена је веома важна због тога што не постоји ни теоретска могућност да се било чији покушај оспоравања резултата пописа учини легитимним. То показује да је попис организован професионално, да се до резултата дошло поштеним евидентирањем података и да су подаци веродостојни. За ово прегнуће треба јавно честитати премијеру Спајићу, који се директно ангажовао да попис протекне без и ситних проблема, и Монстату, агенцији која се бавила организацијом и спровођењем пописа.
Након свега, једна дилема ће и убудуће да мами пажњу истраживача и аналитичара, а нарочито грађана Црне Горе који се изјашњавају као Срби или као Црногорци. Како је могуће и чиме је објашњиво то да осећај националне припадности доброг дела Срба и Црногораца у Црној Гори може толико да варира од једног пописа до другог и да ова врста идентитетске флуидности траје у дугом периоду?
Једно се за почетак зна – у Црној Гори се има посла са концепцијом дуалног идентитета. Ова концепција подразумева да постоји велики број становника који упоредо има развијен осећај припадности и црногорском и српском идентитету. То су они становници којима је блиска српска идеја и држава Србија, али који у исто време уочавају да и оно црногорско што их мами има своје особености, да их те особености чине другачијим и да су задовољни тим својим особеним карактеристикама.
Као што сугерише анегдота са почетка текста, у редовним околностима дилема се лакше реши зато што прожетост ова два осећаја не наилази на било какву конфликтност у односима Србије и Црне Горе или у односима грађана једне и друге државе. Дилема постаје скоро па шекспировска када политика усмери један део идентитетског против онога другога дела који је све време исто ту.
Поквареност Милове политике била је најуочљивија управо у овом сегменту. Због своје потенцијалне политичке користи био је спреман да рођену браћу у Црној Гори смешта у идентитетске ровове не би ли један другога гледали скоро па преко нишана. Тридесетоавгустовски победници из 2020. срушили су ову Милову покварену политику, а попис о којем је овде реч уништио је најопаснији њен део – етнички инжењеринг осмишљен да у трајној завади држи један исти народ.
Извор: Политика
