Пише: Вук Бачановић
Када сам чуо за иницијативу да се на Цетињу, по угледу на Подгорицу и Бар, подигне споменик маршалу и доживотном предсједнику социјалистичке Југославије Јосипу Брозу Титу, било ми је јасно да ћемо још једном проћи кроз салву манихејског поједностављивања једне личности и једне епохе. И био сам у праву, што, нажалост, није било нарочито тешко. Док Јосипа Броза једни држе неком врстом новог краља Артура или краљевића Марка који није умро, него само спава и оживјеће када поново куцне час да се успостави братство и јединство, односно грађанска држава, за друге је он готово антихристовско оличење зла, најодговорнији за пројекат расрбљивања Црне Горе, праотац свих „црногорских усташа“. Изненађење је свакако нова генерација црногорских националиста који су, по узору на ове друге, али и промишљања свога идеолога Савића Марковића Штедимлије, ријешили да Броза репрограмирају од свога свеца-заштитника у колебљивца окруженог великосрпским агентима и, још мало па, крвника црногорске државотворне мисли. Сва ова промишљања су, мало је рећи, потпуно незрела и самим тим опасна, будући да нису ништа друго до дилетантско поједностављивање историјске личности Јосипа Броза.
Бити прекомплексна историјска личност као Тито и бити за или против те прекомплексне личности заправо захтијева студиозан приступ његовом лику и дјелу, будући да различите фазе његових политичких трансформација, и прије и након што је дошао на чело КПЈ, а затим и социјалистичке Југославије, захтијевају сасвим различите врсте подршке или противљења. Типа: јесмо ли за или против Тита чија војска уништава фашистичку НДХ и успјешно се обрачунава с другим колаборационистима, или смо за или против Тита који у првим фазама своје владавине уводи ригидна ограничења слободе говора — а да не говоримо о Титу који дојучерашње саборце интернира на Голи оток, излажући их перверзним мучењима — или смо за или против Тита који препознаје значај антиколонијализма, политичког балансирања и несврставања у биполарном свијету, што нам је у данашњици преко потребно, или за или против Тита који на компликован и погрешан начин рјешава национално питање у Југославији, остављајући нам у насљеђе бирократске олигархије које су то исто насљеђе распродале за ситан новац, па се потом претвориле у најригидније шовинисте, спремне да ради очувања власти обуку сваки дрес — што је, отприлике, сиже политичке сцене у Црној Гори у посљедњих тридесет година.
У том смислу, данашњи црногорски титоисти, односно про-српске и про-црногорске струје у Црној Гори, не идеализују, односно доносе низ замјерки историјском Титу — иако би све то заиста могли — када би се радило о озбиљним политичким покретима који воде рачуна о базичним историјским чињеницама. Но, то не чине, јер им историјски Тито уопште није предмет интересовања, будући да би то захтијевало потицање критичког мишљења, што им никако не иде у прилог.
„Српски“ Тито у Црној Гори се, углавном и даље, своди на конструисану личност, хладноратовско страшило из баналне пропаганде равногорске и љотићевске емиграције, док је овај „црногорски“, донедавно, служио као маска ригидног антисрпског шовинизма, коју сада полагано одбацују, с обзиром на то да су при крају идеолошког прочишћавања личности попут Секуле Дрљевића, Савића Марковића Штедимлије, Крста Зрнова Поповића и неких зеленашких српских расиста црногорског стила и искуства — попут Николе Петановића — који би, парадоксално, требао постати идеолог националног црногорства. Ствари се, дакле, раде потпуно наопако.
Када би се у Црној Гори заиста његовао одговоран однос према прошлости, а самим тим и водила истинска брига о црногорском друштву, историчари, социолози и антрополози би врло лако дошли до правих разлога политичких и идентитетских подјела у црногорском друштву и њихових корелација — па и до Титове улоге у тим процесима — која, опет, није банална ни једнозначна. Основна лекција у свему томе била би да се историјске епохе не могу тумачити искључиво кроз личности лидера, а поготово не југословенска социјалистичка епоха у којој је чак и само Титово окружење било подијељено на бројне фракције. Њима је, на крају — нажалост — било заједничко то што су, дјеловањем или недјеловањем, уништиле заједничку државу. У том смислу, сводити Тита на некога ко се искључиво бави зеленашима и бијелашима, односно лојалистима Петровића и Карађорђевића с почетка прошлог вијека, више је него банално.
Не видим, према томе, да је подизање још једног споменика Титу у Црној Гори ишта више од свођења његове личности на џокера у политичким обрачунима који немају никакве везе с његовом епохом. Умјесто да се враћамо личностима, било би далеко упутније да преиспитујемо и превреднујемо идеје — посебно ону о антиколонијализму и јединству балканских народа — карактеристичну за епоху социјалистичке Југославије. У мултиполарном свијету у настајању, мали народи, дакле народи Балкана, осуђени су на нестанак уколико се не држе заједно и не престану да буду пуки пијуни на шаховској табли великих сила. У том смислу, бавимо се мање Титом, а више слободарским идејама на којима је и сам стасавао, али које, из различитих разлога — на које је могао, али и није могао утицати — није успио да учврсти као трајно насљеђе. Јер те вриједности нам неће вратити нијеме статуе маршала које се подижу у сасвим супротне сврхе, већ нове генерације које ће их знати превредновати на нови начин и за њих се, на све начине, борити.
Напомена: За израду овог текста кориштене су изјаве које сам дао у интервјуу за подгоричке дневне Вијести
