Пише: Филип Драговић
До једне мјере разумијем тактику парламентарне већине да по питању расправе о законима и декларацијама буде крајње ефикасна и да пресједи и одћути бескрајна наклапања из опозиционих клупа, како би се све што прије окончало. Јер, ДПС нема превише моралне основе да држи придике никоме ни око чега, а реплике без краја и конца јесу једна (и једина) врста опструкције коју ова политичка структура може да врши. Притом, ефикасност рада парламента представља и нужан услов политичког опоравка ове заједнице, што додатно оправдава став позиције: мање приче – више гласања.
Али!!!
Само не бисмо смјели заборавити да нијесмо у Швајцарској или Финској, па ни у Јапану. Нијесмо у земљама које воле да раде више него да причају, па нас је, ето, задесила елементарна непогода и сад – засучи рукаве и не проговарај.
Ово је земља бесједника, мудровања, доскочица „дим у дим” или „брк у брк”. Менталитет овог народа није навикао на менаџментску ефикасност, а без „гуслања“! Добро, ствари треба да се мијењају. Али постепено. Не можеш на пречац умукнути и пустити опонентима да причају, описују, квалификују до у бескрај. Имаће то одређених посљедица, предизборних, гласачких у менталитету овог народа. Он воли недодирљиву моћ господара, и има логике да тај који управља не улази у бескрајна наклапања, али не можеш и не смијеш остати без гласа.
Мучно је било слушати и гледати како ДПС спикери на Видовдан бескрајно плету мреже свога непознавања историје и основних постулата демократије, како демонстрирају бркање идеолошких баба и жаба, а како са друге стране имамо само једно „Мрш“ др Добричанина. Иста прича је и око тужилачких тема, око Премијерског сата… Питања, тумачења и објашњења реалности нуде само ДПС-СД-БС-ХГИ мудраци, док ови са лијеве стране (или десне на вашем екрану) мудро ћуте или прозборе тек по коју.
Или добро, ако хоћете да рационализујете и економишете, ви, господо, из већине, потрудите се да бар проберете оне рјечитије и компетентније међу вама, да не говоре сви али да ти који говоре кажу шта треба. Да не буде оно што се већ шапуће међу народом: „Ма нема тамо ко ни да проговори“.