Пише: Вук Бачановић
Уколико је су 19. и већина 20. вијека за српски народ били раздобља у којима су се национална и антиколонијална борба углавном поклапале, или је барем било јасно да је национална борба без антиколонијалне лаж и фарса, крај 20. и почетак 21. су лаж и фарсу нормирали као доминантни феномен повезан са патриотским заносом. Компрадорски „патриотизам“ који се деценијама неувјерљиво представља као национална ренесанса, производећи искључиво духовну биједу и срамоту, посљедњих дана досеже свој врхунац. Компрадорска пропаганда која нам, преко филмског Милоша Обилића деценијама поручује да Србија „није свилени јастук из Брусе“, а генерацијама младих да им је ићи на „Косово равно“ не само да је представљала кораке до де-факто признања Косова, већ је цијену цијелог српског народа изједначила са најјефтинијим сувениром на корпоративној пијаци. Хоћете да безобзирно експлоатишете ресурсе, раднике сводите на теглећу марву, непоправљиво девастирате околину, добродошли у Србију, она је ваша мајка, сестра, љубавница.
Уставни суд Србије утврдио је да одлука Владе Србије о заустављању пројекта „Јадар“ корпорације Рио Тинто, а који подразумијева регионалну еколошку катастрофу са несагледивим посљедицама, није у сагласности са Уставом и законом. Предсједник Српске, Милорад Додик, такођер је најавио да ће своју политику према корпоративним интересима ускладити са политиком Србије, чиме се потврђује да су ултрапатриотски закључци недавног тзв. Свесрпског сабора заправо само параван за врло вјероватну будућу тврдњу да је дављење у јаловини потврда Косовског завјета. А дављење у отпадним водама Рио Тинта које су нам владајући патриоти намијенили у себи садржи ултимативну симболику.
Ексклузивни интервју, проф. Кристијан Ласлет: Мора се користити свака прилика за отпор Рио Тинту
Ако је модернизација српске нације 1804. почела побуном против империје, задњи корак њене демодернизације и потонућа у посмодерно лудило је уско повезан са потпуним усклађивањем са корпоративним неоколонијализмом. А ропство неоколинијалном корпоративизму српског искуства и стила свакако треба своје име: тинтоизам.
Међутим, тинтоизам не представља само свођење српског народа у Србији и Српској на корпоративни шалтер службеника, „предсједника свих Срба“, Александра Вучића на којем ће странка заинтересована за безобзирну експлоатацију бити у прилици да купи и понеки кичасти сувенир на којем пише „Косово је Србија“. Не, тинтоизам је далеко више од еколошке катаклизме. Он представља кулминацију политичке катаклизме којом се Србија од регионалног историјског мотора антиколонијализма претвара у модел корпоративног биједништва. Све оне малодушне приче из деведесетих о „гледању свог посла“, у смислу српске самодовољности под влашћу компрадорске псеудоелите сада добијају свој прави смисао: компрадори су заиста обавили свој посао.
Иако се титоизму као пропалом регионалном социјалистичком моделу има много тога може приговорити, тинтоизам је феномен који је изван категорије критике јер не представља ништа друго него друго име за самоуништење.
Вук Бачановић: Рио Тинто и балкански трибализам
Франц Фанон којем се у оваквим мрачним временима упорно треба враћати је више пута истицао да је „потребно… такође истакнути улогу коју у процесу сазревања има историја националног отпора против освајача“ и да су „легендарни јунаци колонизованог народа увек су били они који су стајали на челу националног отпора против завојевача.“ У тинтоизму је и овај принцип окренут наглавачке. Легендарни јунаци бивају понижени, или још горе, њихова успомена банализована и искориштена како би тинтоистичка елита властитом народу сковала још чвршће ланце.
Тинтоизам је утолико страшнији, јер за разлику од поражених империја и освајача, експлоатацију и девастацију врши преко оних који не престају говорити о слободи и достојанству. „Србију неће нико газити и понижавати“, „Убијте мене, али не дирајте Србију“ узвикује Вучић. „Хтио бих да се побијем са америчким амбасадором“, придружује се Додик најављујући раздружење од Босне и Херцеговине, јер је, наводно, испод части живјети у протекторату. У стварности Србија се, попут проституке изнамјљује за гажење и понижавање најперверзнијим корпоративним муштеријама, док амерички и сваки други амбасадор који заступа корпоративне интересе непогрјешиво увијек добије оно што жели.
Тинтоизам је, у том смислу, далеко страшнији од било којег досадашњег довођења у заблуду, јер оно што је људима најсветије, а то је слободарска традиција и достојанство, своди на најбаналнију пропаганду, на најефтинију шовинистичку фарсу, вјечно сумануто дневнополитичко препуцавање са комшијом који је у истом или још горем положају. Сасвим је сигурно да ни једно раније раздобље новије историје није изњедрило већи број бескрупулозних варалица, лажова, манипулатора, ситних крадљиваца, масовних убица, хушкача и психопата. Тинтоизам је више од идеологије лажи и полтронства, далеко више од бруталне мизантропије и немилостивости, неописиво ужасније од отуђења човјека по човјеку из марксистичке антропологије. То је филозофија зла у исконском смислу те ријечи.
