Пише: Вук Бачановић
На званичној страници британско-аустралијске рударске корпорације Рио Тинто наилазимо на увод у историјат њеног пословања у стилу лошег основношколског састава на тему „Предузеће мога тате“:
Од нашег оснивања 1873. године, у нашој је ДНК да тражимо боље начине тежећи сталном напретку суочавајући се са изазовима, проналазећи рjешења, славећи наше успjехе и учећи из наших неуспjеха. Данас, наша снага и обим одражавају далековидост и храброст претходних генерација, као и посвећеност наших тренутних запосленика, који настављају да стварају важна партнерства са компанијама, заједницама и земљама. Како гледамо ка будућности, проналазимо боље начине да обезбиједимо материјале које свет треба.
Не треба нас изненадити да је корпоративни језик, језик идотизације. Због тога сам чет џи пи тију задао да састави још патетичнији текст и ево шта сам добио:
Рио Тинто, корпорација која свијетли попут звијезде на небеском своду рударске индустрије, остварила је успјехе какве свијет није видео. Њихова моћ и слава простиру се од дубоких рудника до највиших врхова менаџерских канцеларија. Ова велика компанија, чија историја и традиција одишу величанством, ископала је пут ка врху рударског Олимпа. Њихове храбре инвестиције у нове технологије и истраживања земљишта представљају сјајне примјере људске креативности и непоколебљиве воље за успјехом. Рио Тинто није само корпорација; она је симбол успона и тријумфа, свјетлост у мраку индустријских изазова. Са сваким новим пројектом, они доносе нову наду и боље сутра за свијет рударства, остављајући за собом траг величанствених достигнућа.
Дакле ни програмирана вјештачка интелигенција још увијек није у стању произвести количину патетике колико и сама корпорација. Унаточ томе, како произлази из обилато документованог извјештаја који је саставила Мрежа рудара Лондона „… стварност је да су тренутне операције компаније Рио Тинто више у складу са њиховим прошлошћу очигледним договарањем са фашистичким и расистичким режимима него са њиховим прокламованим политикама поштовања према заједницама, радницима и животној средини. Упркос тврдњама компаније, постоје безбројни примјери наводних кршења људских и радничких права и еколошке девастације које је Рио Тинто починио широм свијета и током деценија. Од Папуе Нове Гвинеје до Намибије, од Горњег полуострва Мичигена у САД до Мадагаскара, и од Камеруна до Индонезије, Рио Тинто има дугу и срамотну историју.“
Када је Александар Вучић на телевизији са државном фреквенцијом кињио оне који нису сагласни са претварањем Србије у одлагалиште канцерогеног отпада, онда је то чинио у маниру господара банана државица које су своје становништво изложили масовном тровању ради корпорацијских профита и ситних провизија за политичаре и бирократе. Међутим, чини се да је Вучић врло озбиљно схватио да је у ДНК Рио Тинта „тражење бољих начина у тежњи ка сталном напретку“. Због тога је и схватио да компанији која је профитирала од свих могућих злочиначких режима, од Франка до Хитлера, може понудити велику експлоатациону олакшицу, а то је балкански постјугословенски трибализам који произлази из синергије западних колонизатора и домаћих компрадора. Само безгранично наивна особа није у стању видјети корелацију између Резолуције о Сребреници у УН, посљедичне, тобоже националстичке, кампање у виду „свесрпских сабора“ који доносе закључке у виду најбаналнијих општих мјеста, комичних пријетњи дроновима од стране сарајевских вазала америчке амбасаде и заказивања сједнице Уставног суда Србије управо на 11. јули (дан годишње комеморације у Сребреници) који ће поништити Одлуку о укидању просторног плана Јадар.
Исту ону којом су, ради масовних демонстрација од прије двије године, привремено суспендовани планови Рио Тинта да започне експлоатацију литијума која би трајно контаминирала западну Србију, али и ријечне сливове Дрине и Саве са катастрофалним еколошким посљедицама за цијелу Босну и Херцеговину и шири регион. Наравно да се оваква предаја земље окупатору не може правдати другачије него као борба против оних којима смета „јака Србија“ у коју долазе инвеститори. „Снага“ Србије се међутим огледа у прешутној подршци колонијалних управника циркуским саборовањима која немају никакве ефекте, осим посљедичних шовинистичких превирања у Црној Гори и БиХ, а која значе константно скретање пажње са корпоративних аспирација. Ако то не успије, треба имати на уму да се у Папуи Новој Гвинеји Рио Тинто, користећи се услугама послушничког државног апарата, није устезао ни од логора за интернацију, минобацачких гранатирања побуњеничких села, ваздушног бомбардовања, наручених ликвидација, мучења и понижавања затвореника, силовања жена и ускраћивања хуманитарне помоћи.
У капиталном дјелу „Државни злочини на маргнама империје“, новинар и социјолог Кристијан Ласлет је стратегију владе Папуе Нове Гвинеје за контролу становништва и обезбјеђење што бољих услова за пословање мега-корпорација назвао управо „трибализацијом“, фаворизовањем локалних етничких и племенских идентитета и потицањем њихових конфликата ради лакше контроле. За Александра Вучића знамо да је читао Гебелса и изнамљивао разне иностране пи-ар докторе за слуђивање сиротиње. Да ли је проучавао стање у Папуи Новог Гвинеји је ирелевантно. Он и слични њему примјењују исту тактику баш као да им је објаснио Рио Тинто настојећи да „учи из својих неуспјеха.“
