Пише: Вук Бачановић
Видовдан је изворно дан Светог Вита, дванаестогодишњег сицилијанског мученика из 3. вијека који се литургијски прослављао 15. јуна по старом и 28-ог по новом календару. Његово житије каже да је због вјере у Христа и одбијања да принесе жртве паганским божанствима претрпио најсвирепије облике мучења од којих је најстрашније било кухање у котлу пуном уља, смоле и катрана које је чудесно преживио да би на крају био посјечен. Различите српски и османски историјски извјештаји и десетерачких легенде о Косовском боју доносе бројне верзије султанове погибије, али при томе не остављају сумње да га је убио витез, односно “срчани и храбри проклетник” Милош. У одушевењу тим подвигом, који је, природно, постао инспирација свим устаницима и борцима за слободу од владика Петровића, преко Карађорђевих устанака до Младобосанаца, житије Светог Вита чија је успомена преживјела кроз имена као што су Витомир и Вито, готово је потпуно и безразложно потиснуто из колективног народног сјећања. Штета, јер се као и у свакој сачуваној нарацији о ранохришћанским мученицима примарно ради о поруци одрицања од идола, који у случају позног римског царства нису били само древни атмосферски, хтонски индоевропски и многи други богови уврштени у римски пантеон, већ и обоготворени цареви. Одрицање, по цијену страдања, од учествовања у политичким церемонијама и театралијама које имају за сврху да тиране који захтијевају апсолутну послушност лажно производе у безгрјешна божанства.
Борба за слободу није само борба против освајача, већ и свакога ко бахато и осионо глуми божанство, нарочито уколико је на власти, по цијену страдања и самога живота. Површни теоретичари стварности какви с се у окупираним земљама јужних Словена намножили као гљиве лударе послије кише ће такав животни став, нарочито врједновање “проклетника” Милоша прогласити не само митологијом, већ и “митоманијом”. Па ипак, један од најпознатијих компаративста и религиониста, Јозеф Кембел ће забиљежити да митологија није лаж: “(Она)је поезија, она је метафорична. Добро је речено да је митологија претпосљедња истина — претпосљедња зато што се крајња истина не може изразити ријечима. Она је изван ријечи.” Ово није лекција само за површне критичаре, већ и оне који су им одувијек ишли на руку, владајуће структуре попут постојећих у земљама у којима живе Срби, које новим освајачима служе под кринком слободарства и за које је Милош само једно од паганских божанстава кјем се моле да такав маскенбал никада не буде разоткривен. Још горе, који су мит о Милошу изопачили до мјере да су деведесетих разни “осветници Косова” невине људе нешто другачије вјере мучили и живе палили на исти начин као и пагански мучитељи Светога Вита. Један од највећих бораца за деколонизацију ума 20. вијека Франц Фанон је хируршки прецизно описао ову маскераду: “Технолози и социолози разрађују колонијалистичка маневрирања и објављују све више радова о “комплексима”: комплекс фрустрације, комплекс ратовања, комплекс колонизираности. О домороцу се говори с више поштовања, настоји га се разоружати уз помоћ психологије и, наравно, којом парицом. Те биједне мјере, те смишљено дозиране вањске коректуре рађају и неким успјесима. Глад колонизираног толика је, његова глад за свим оним што би га хуманизирало — па чак кад су посриједи безвриједне ствари — толико је незаситна да те мрвице понекога и поколебају.”
У том смислу мит о Милошу се не може раздвајати од мита о Виту, не само због тога што би то историјског Милоша значило раздвојити од самога себе, већ и због тога што је мит о Виту праслика оне нити српске историје која подразумјева мучеништво и наду, борбу која никада не престаје, која није прича о свирепим мучитељима који се играју надмоћи, већ борцима за слободу, чак и у тренутку када након казана са узаврелим катраном и смолом очигледно слиједи паганско сјечиво. Османско, аустроугарско, њемачко или домаће, свеједно је. Од истог је кова и непогрјешиво сљедује свакоме ко га као таквог препозна. А то је дар “срчаних и храбрих проклетника”, а не полтрона за мрвице бајатих сендвича.