Пише: Вук Бачановић
Биће скоро осам година како сам растао са јавним мнијењем у Сарајеву. Било је то када су кантоналне или градске власти – ко би већ упратио те надлежности – допустиле једном опскурном портиру из још опскурнијег Антидејтон покрета да на трг преко пута централног градског (Великог) парка постави инсталацију која је представљала контуре граница Републике Српске у виду масовне гробнице препуне људских костију, за ову прилику израђених од гипса. Култура сјећања на масовне злочине је природна ствар. Али овдје се није радило о томе. Радило се о морбидној профанизацији жртве с циљем стављања мете на чело цијелом српском народу у Босни и Херцеговини. Огласио сам се о томе на друштвеним мрежама, додуше преоштро и како не бих урадио са садашњом памећу, али, опет без трунке зле намјере. Епилог је био познат. Губитак посла, хистерија незнавене масе на друштвеним мрежама, распадање дотадашње, очигледно погрешно изграђене слике свијета. Тада сам схватио да су емпатија и индустрија утјеривања лажне емпатије у сврху политичке коректности дијаметралне.
У ноћ излгасавања Резолуције УН-а о Сребреници поново сам се обрео у родном граду. Враћајући се кући у ситне сате, супруга и ја смо сјели на новосаграђене клупе на тротуару код Великог парка да се одморимо и ослушкујемо ноћ. Парк нисмо готово да нисмо могли видјети јер је био ограђен билбордима са фотографијама призора из масовних гробница. Људски остаци, тијела у терминалној фази распадања, слика цијелог женског леша, дјечја ципелица… Поново, као и прије осам година, проблем није у меморијализацији страдања којe је својествено сваке достојанствене људске заједнице, већ са системском морбидношћу и профанизацијом жртвава.
Вук Бачановић: (Не)примјерене манипулације Јасеновцем
На страну сада што дубоко узнемирујућим фотографијама није мјесто на јавним површинама, већ у специјализованим сталним музејским поставкама, изложбама, монографијама, ријечју на мјестима која људима омогућују да се психички припреме на дубоко узнемирујуће призоре које ће видјети. Умјесто тога, жртве се третирају као да су детерџент, сапун, средство за полирање, паста за зубе, или шта се већ рекламира на билбордима. Ствари стоје далеко ужасније од недостатка пијетета. Да ли је онај коме је пала на памет оваква идеја или је за њену реализацију издао дозволу – а овај пут се не ради о опскурном домару већ о градоначелници која му је уручила орден – да се међу онима који свакодневно пролазе најфреквентнијом градском шетницом неће наћи управо неко чија је најближа родбина страдала, неко коме неће бити најпријатније да у свакодневној шетњи гледа њихове остатке оскрнављене успомене? Да можда неко дијете, играјући се у парку, гледајући ове призоре, неће доживјети трауму која ће му уништити остатак живота? Још горе, какву поруку такви билборди, без икаквог додатног едукативног материјала, шаљу онима који су имали ту срећу да се роде након рата, а сада су у најосјетљвијим формативним годинама? Какве осјећаје они треба да генеришу?
Вук Бачановић: Катуна матата
Градоначелница Сарајева која је допустила овакво одвратно иживљавање над сјећањем на жртве масовних злочина, не само да је превршила мјеру опскурног портира од прије осам година, већ је отприлике на нивоу умирољеног епископа милешевског Филарета Мићевића, православног клирика који се раних деведесетих није скидао са екрана џиберских приватних телевизија држећи у руци лубању, како је тврдио, “малог Илије којег су муслимани отели мајци из наручја и заклали”. Оно што је Филарет радио са лажном лубањом, коју је пронашао страх ме је и помислити гдје, градске власти Сарајева раде са сликама посмртних остатака жртава рата 1992-1995. Далеко је од било каквог претјеривања рећи да се такав поступак може свести само на комерцијализацију и естрадизацију смрти. Још страшније, то је њихово друго, симболично убијање. Први пут их је убила злочиначка власт Радована Караџића. Убијени су зато што су били они демонизовани “други”, а други пут приучени дигитални некромансери, са циљем да их оживе у морбидном перформансу који не зна за границе срама.
Био сам, истина, преоштар прије 8 година реагујући на далеко мању морбидност. Али нимало преоштар, већ преблаг и неадекватно критичан, када сам власти које његују овакву антикултуру сјећања означио као фекалне излучевине. Јер су излучевине поквареног мозга далеко смрдљивије, посебно на начин како обликују генерацијско размишљање. Неетичан, нехришћански и морбидан однос ка посмртним остацима усташког геноцида је деведесетих био један од највидљивијих симптома највећег посрнућа српског друштва у његовој модерној историји и, нажалост, водеће средство којим се масама испирао мозак како би се доимало да они који ће потом завршавати у масовним гробницама и нису толико људи колико и ми. Сарајевски властодршци, поред тога што, попут вјештачке интелигенције, декламују истрошене флоскуле о суживоту разлиитих култура и религија, очигледно годинама жеђају да преузму ту штафету морбидности и сматрају да им се сада за то коначно пружила прилика.
Вук Бачановић: Мјесто за Сребреницу у српској историји | Журнал (zurnal.me)
Читам вијести о нападу на 14-годишњака у самом центру града, пред тржним центром у којем свакодневно купујем. Кривица? Носио је дрес Црвене звезде. “Скидај четничку мајицу, шта си то обукао, убићу те, повриједићу те, скидај!”, урлали су хулигани покушавајући га скинути до гола пред мајком. Ради се о једном од највећих тржних центара у граду који је увијек препун људи. Нико није реаговао. Било би поједностављивање рећи да је то због конкретних билборда из Великог парка, када мозгови који осмислили њихово постављање не би били исти они који су довели до тога да је злостављање малољетника ради погрешног дреса и националности наочиглед пасивне масе сасвим природна ствар. Мозгови дежурних моралних позера који су каријеру посветили најперфиднијем и најсублиминалнијем хушкању да би се потом снебивали: “Откуд ово? Срамно.”
Био сам, можда, преоштар прије осам година. Али био сам потпуно у праву.
