Пише: Миленко Јањић
Тренерима у САД плате су редовне, уговори сигурни, услови за тренинг фантастични, а обично им се пружа и више времена за постизање резултата него колегама на Старом континенту
Након сваке од четири победе Минесоте у серији против актуелних шампиона НБА лиге Денвер Нагетса, нашироко се писало о момку застрашујућих физикалија и експлозивности, Ентонију Едвардсу, новој младој звезди светске кошарке коју су многи већ почели да пореде са Мајкл Џорданом.
Игре које овај момак пружа у плеј-офу – 28.9 поена, 6.2 скокова и 5.9 асистенција у просеку – главни су разлози пласмана Минесоте у финале Запада. Атрактивност игре учинила га је миљеником публике, док је медије придобила његова урођена харизма, искреност и спонтаност у јавним наступима. Стога не треба да чуди простор који добија у бројним подкастима, ТВ емисијама и писаним чланцима.
Не треба да чуде ни хвалоспеви за архитекту овог тима Минесоте, генералног менаџера Тима Конелија, човека који је формирао и окосницу шампионског састава Денвера, да би пре две године преузео једну од историјски најнеуспешнијих франшиза у лиги.
Веровао је у таленат Едвардса као својевремено у Јокићев, није дигао руке од оспораваног Таунса, нити се плашио да повуче изузетно храбре потезе какав је био трејд за Гобера. Корак по корак, саставио је екипу која својом дужином, висином и енергијом представља ноћну мору за Денвер, који у седам утакмица није доказао да је боља екипа тако да ће НБА ускоро добити и шестог различитог шампиона у исто толико година.
Мада су хвалоспеви на рачун поменутих имена апсолутно заслужени, чини се да је у успеху Минесоте медијски запостављен један човек – главни тренер екипе Крис Финч, а то отвара причу о статусу и положају тренерског позива у НБА лиги.
Лига играча, а не тренера
Колико о Едвардсу, толико се причало и о Јокићу док је Денвер правио преокрет у серији. Писало се и о игри Брансона, Дончића, Гилџус Александера… Просто и једноставно, НБА је лига играча – они су почетак, центар и крај сваке приче.
За разлику од европске кошарке, у којој су у центру пажње углавном судије и тренери, НБА лига још од времена легендарног комесара Дејвида Штерна увиђа маркетиншки потенцијал који са собом носе најбољи играчи.
Појави се с времена на време понеки тренер који преузме део светла позорнице, као Пет Рајли у својим по мери кројеним Армани оделима, или Фил Џексон са практиковањем источњачке филозофије, али највећи део њих се задовољава улогом актера из сенке. Проблем је што тренери по правилу у сенци остају када се постижу добри резултати, док су у случају неуспеха обично први на удару.
Ако бисте понудили европским тренерима, посебно онима који раде по нижим лигама и мање уређеним земљама, статус и услове које имају њихове америчке колеге, верујем да би их одушевљено прихватили.
Тренерима у САД плате су редовне, уговори сигурни, услови за тренинг фантастични, а обично им се пружа и више времена за постизање резултата него колегама на Старом континенту.
Пут до посла
Ипак, посао у НБА лиги није лако добити. Потребно је проћи кроз неколико кругова разговора, у којима презентујете своју визију кошарке потенцијалним послодавцима, покушавајући да их убедите како сте баш Ви потребни њиховој скупоценој франшизи да направи резултатски искорак.
Осим кошаркашког знања, сурова реалност каже да велику предност могу донети личне везе, познанства и препоруке.
Српска кошарка може да се похвали да је НБА лиги подарила двојицу главних тренера. Игор Кокошков је својевремено, преузевши Финикс Сансе, постао први неамерички шеф стручног штаба у историји лиге, док је Дарко Рајаковић недавно завршио дебитантску сезону на клупи Торонто Репторса.
До позиције главног тренера води један од два пута. Први и краћи је резервисан за велика играчка имена која су решила да се баве тренерским позивом, док други и дужи пут подразумева старт са позиције асистента и постепени успон у хијерархији стручног штаба.
Постоји она чувена фраза како је титулу лакше освојити, него је одбранити, а преформулисана би се могла искористити и за позицију главног тренера у НБА лиги – тек када је достигнете, креће права борба у којој је потребно пажљиво неговати односе са власником клуба, генералним менаџером, најбољим играчем и медијима.
Квалитет најбољег играча ће одредити оквирне циљеве који су вам представљени, а крајњу
оцену тренерског рада доносе власници, неретко и под утицајем креиране медијске слике.
НБА лига за сезону 2023/24. улази у саму завршницу. Тренутно су на програму финала конференција у којима се састају Минесота – Далас и Бостон – Индијана, а то значи да ће ускоро једна од младих звезда лиге – Дончић, Едвардс, Тејтум или Халибартон – освојити свој први НБА прстен.
Ипак, прстен ће освојити и неко од њихових тренера – Џејсон Кид, Крис Финч, Џо Мазула или Рик Карлајл. У наредним пасусима биће представљени прилично различити путеве који су ове људе довели до истог места, две препреке удаљеног од најпрестижнијег кошаркашког клупског трофеја.
Џејсон Кид, Далас Маверикс
Од поменуте четворице, Џејсон Кид је имао убедљиво најбољу играчку каријеру и спада у ону групу која је на основу играчке биографије добила тренерски ангажман. Са десет Алл Стар наступа и шампионским прстеном, један је од најбољих и најпаметнијих плејмејкера своје генерације.
Његова кошаркашка интелигенција убедила је Бруклин Нетсе да му повере место главног тренера непосредно након завршетка играчке каријере. У Бруклину није био успешан – ветеранску екипу која је окупљена да одмах освоји титулу није успео да повеже у складну целину, а није био много успешнији ни у Милвокију.
Након тога, Кид је схватио да мора да прогута понос и прихвати посао асистента Френку Вогелу у славним Лејкерсима. Оно што је у европској кошарци готово незамисливо, да се један тренер спусти на ниво помоћног, у Америци се сматра савршено нормалном појавом. Џејсон Кид је из авантуре са Лејкерсима изашао богатији за шампионски прстен и искуство рада са Леброном Џејмсом.
Две године на месту асистента су га поштеделе доброг дела нервозе и притиска које носи позиција главног тренера, али и омогућиле му да стрпљиво сачека добру прилику. Она се указала у клубу у коме је оставио огроман траг, играјући девет година и освојивши једину титулу у историји Далас Маверикса.
Човек кога је наследио и који га је препоручио јесте његов тренер из шампионске генерације Даласа, један од четворице јунака овог текста, Рик Карлајл.
Стрпљење и скромност, које је показао прихвативши ’’корак уназад’’, награђени су приликом да води екипу са генерацијским талентом у виду Луке Дончића. Џејсон Кид је добио оно о чему многи тренери сањају – прилику да тренира таквог играча, али са тим долази и обавеза, а то је шампионска титула. Делује да јој сваке године све ближи.
Крис Финч, Минесота Тимбервулвс
Ако је неко заслужио да му се врати за сав уложен труд и поштен рад, онда је то већ поменути Крис Финч.
Тешко је пронаћи актуелног тренера у НБА лиги са чуднијом професионалном трајекторијом.
Кратку играчку каријеру је провео у Енглеској, у којој је започео и тренерску, водивши Ајкуле из Шефилда. Након ове егзотичне кошаркашке епизоде, следе селидбе у Немачку, па Белгију, где је успео да освоји шампионску титулу.
Са већ значајним искуством из европских земља у којима кошарка баш и није најпопуларнији спорт, следи повратак у САД које више неће напуштати. Наравно, морао је кренути од дна – развојне лиге, па полако напредовати ка улози асистента у НБА, коју ће обављати пуних десет година у четири различите франшизе.
У сезони 2016/17. имао је прилику, као део стручног штаба Денвера, сарађивати са младим Николом Јокићем.
Временом је постао један од иновативнијих тренерских умова када је напад у питању, што га је препоручило Минесоти која се налазила у хаотичном стању. Заједно са генералним менаџером Конелијем, најзаслужнији је за неочекивано брз успон екипе и развој Ентонија Едвардса у једног од најбољих играча лиге.
Финчова прича је инспиративна. Порука која носи је да треба учити, трудити се, вредно радити. Како другачије објаснити чињеницу да се бивши тренер Шефилда, Хисена и Еуфони Бреа бори за шампионску титулу НБА лиге?
Џо Мазула, Бостон Селтикс
Постати главни тренер Бостон Селтикса са само 34 године, знак је да сте изузетан потенцијал, човек рођен под срећном звездом, или – у случају Мазуле – микс поменутог. У две године на клупи Селтикса, Мазула је показао знање, али свему су претходили неочекивани одласци Бреда Стивенса и Имеа Удоке.
Мазула је добио посао, али и незахвалан задатак – екипу пројектовану за титулу, до исте и довести. Претходне сезоне је пропуштена велика шанса, када се на путу испречио Ерик Сполстра, један од најбољих тренера у лиги, са својим Мајамијем. У анкети специјализованог спортског портала Тхе Атхлетиц, уочи ове сезоне, само је 9% испитаника Мазулу оценило ’’одличним тренером у настајању’’, тако да очигледно не ужива велико поверење међу навијачима.
Интересантну инспирацију Мазула налази у игри Манчестер Ситија и фудбалској филозофији Пепа Гвардиоле. Пресинг који Пепов тим игра у покушају да што пре поврати посед лопте и пређе у фазу напада, одговара Мазулиним схватањима по којима се кошарка не дели на одбрану и напад, већ је то постала игра транзиције.
Квалитетан избор шутева и правилан распоред у нападу, унапред припрема одбрану спречавајући брзе и лаке поене противника. Исто тако, агресивна игра у одбрани повећава вероватноћу да се након украдене лопте противничка одбрана ухвати неприпремљена.
Кад њих двојица размисле…
Младом стратегу Бостона се замерају бројне ствари, попут статичне, изолационе игре његове екипе у преломним тренуцима неизвесних утакмица, као и чудне навике да често не одговара тајмаутом на озбиљне серије противничке екипе.
Можда се део образложења може пронаћи у његовој изјави да фудбалске тренере сматра најбољим учитељима, јер немају могућност да зову тајмаут у кризној ситуацији, већ своју екипу морају унапред да припреме за такав сценарио. Сумњам, ипак, да такво образложење задовољава нестрпљиве навијаче Бостона.
Мазули у прилог иде да је конкуренција на Истоку далеко слабија, па је његовој екипи отворен пут до финала. Најмлађи тренер у лиги има велику шансу да славној франшизи донесе рекордну 18. титулу шампиона. А то му, можда, буде једина шанса.
Рик Карлајл, Индијана Пејсерс
Након нимало импресивне играчке каријере (2.2 поена и 1.1 асистенција у просеку), Карлајл је постао један од најцењенијих тренера у НБА лиги. Доста му је помогло искуство играња за одличне тренере, али делује да му је, ипак, најважнија врата отворило пријатељство са великим Лери Бирдом.
Њихов однос близак је још од времена које су провели као саиграчи у Бостону. Спремајући се за ОИ 1992. године, Лери је позвао свог ортака Карлајла у свој родни Френч Лик, где му је Рик додавао лопте, помагао у теретани и правио друштво на терену за голф. Лери ће га касније узети и за помоћника, па препоручити за позицију главног тренера у Детроиту и Индијани.
Већ рано у каријери, Карлајл је водио одличне тимове који су се борили за највише циљеве. У сезони 2001/02. је проглашен за тренера године, али дефинитивна потврда његове вредности стиже са титулом 2011. на клупи Даласа. У незаборавном финалу, Маверикси су предвођени Новицким савладали фаворизовани Мајами са својом великом тројком – Леброн, Вејд, Бош.
Упркос томе што је тренер који се успешно прилагођавао актуелним кошаркашким тенденцијама, па је од изразито дефанзивно оријентисаног, постао иновативан тренер чије су екипе међу најбољим нападачким екипама у историји лиге, чињеница је да од 2011. до 2024. није успео да победи ни у једној плеј-оф серији, тако да су се наметнуле логичне сумње да су Рикови најбољи дани прошли.
Ипак, време је било за нови почетак у његовој Индијани, чији је најуспешнији тренер икада и где ће увек имати подршку врховног кошаркашког ауторитета – Лери Бирда.
Пласман у финале Запада већ је огроман успех, а буду ли Пејсерси направили још један корак даље, Рик Карлајл ће исписати још један кошаркашки докторат, ништа мање вредан од титуле са Даласом.
И тренери могу да одлуче наслов првака…
Колико год постојало економске оправданости у стратегији по којима су играчи једине маркетиншке звезде, сулудо би било помислити да је улога тренера у НБА лиги занемарљива.
У току регуларног дела сезоне, тренери у сарадњи са својим стручним штабовима доносе одлуке о стиловима игре који одговарају њиховим тимовима, као и одређеним нападачким и одбрамбеним принципима којих су играчи дужни да се придржавају.
Ипак, када дође забава звана плеј-оф, расте притисак како на играче, тако и на тренере. Постоји теорија која каже да обично екипа која има бољег играча излази као победник из серије, али неретко се дешавало да се главна битка води кроз тренерско надмудривање.
Проналажење слабих тачака у одбрани противника, експлоатисање повољних дуела и прилагођавање на новонастале ситуације на терену, одлике су најбољих кошаркашких умова. Неко мора освојити титулу на крају сезоне, а врло је могуће да то буде екипа чији тренер најбоље одговори на изазове из претходне реченице.
Неће се о њима превише причати, али они се својим послом и не баве због тога. У загушљивој канцеларији испражњене дворане, наточиће чашицу жестине и пустити снимак управо завршене утакмице. Да виде где су грешили и како њихова екипа може да заигра још боље…
Извор: Време
