Поезија Варлама Тихоновича Шаламова (1907–1982) припада радикалној линији руске књижевности двадесетог века, оној која је настала након слома авангардних и симболистичких илузија и после историјског прелома које је трајно нарушило поверење у језик. Иако временски блиска позном модернизму, ова поезија стоји некако издвојено: она не наставља традицију симболизма, нити се уклапа у соцреализам, већ развија сопствену, аскетску поетику засновану на одговорности речи.
У односу на песнике као што су Ахматова и Мандељштам, Шаламов иде корак даље у редукцији: тамо где код њих још постоји културна резонанца и дијалог са традицијом, код Шаламова остаје готово искључиво животно искуство: без икакве идеализације, улепшавања, свесно лишено утешне форме. Његова поезија одбацује метафору као украс и симбол као посредовање: стих се гради као чињеница, кратка и немилосрдна.
Природа у овим песмама није уточиште, већ равнодушни и строги саговорник. Планине, камен, шума и ветар не носе симболичка значења, већ стоје као чињенице: трајне, неме, отпорне на људску вољу. Управо у том сукобу човека са материјом света настаје Шаламовљева поезија: оголела, строга, лишена украса. У том простору између ћутања и речи, између природе и човека, ове песме и даље стоје: тврде, хладне и неопозиве.
Отишао је Предраг Драговић – сликар тишине, завјета и поезије
***
Нисам видео планине како дишу пламен,
али у свакој коју сретнем
чујем жар унутрашње туге,
грех који ме непрестано гуши.
А планине као да на молитви
пред светим падну ничице,
или покорно, у понизности,
не знају меру ни границе.
Мисли ми шапућу:
ако би се леђа исправила,
са каквим злобним изразом
у моје очи би се загледале.
(1953)
***
Све што је некад измакло,
сад у закон је уздигнуто.
И он своје преображење
води у предграђа, промишљено.
Све што је волео потајно,
понекад скривено и од себе,
бацајући рукавицу изазову,
и неминовно се збива оно што је изазвано.
У шуми, у тишини дубокој,
он налази траг побеглих строфа.
А ноћу, у башти, к њему долазе
духови старих учитеља.
(1953)
Милош Црњански: Кад су писци били дипломате између два светска рата
***
Да је планински камен сив
узима се као истина.
А, по свему судећи, то је лаж.
Јер у свим стиховима и песмама
друге боје нема, ма колико се трудио,
нећеш је наћи.
А камење, по правој истини,
по истини горкој, каменој,
има свакакво рухо.
Много је таквих боја –
боја правих врубеловских
камених громада.
То мора да зна геолог
што је лутао око голих,
разнобојних гора.
И можда је код Бажова
то питање било решено
у некој давнашњој бајци.
Без метафора и инверзија
о томе је говорио Ферсман,
поштујући камен.
На гори црњој од црна камена
обећавао сам да ћу бити богат,
али дату реч нисам одржао.
Опет сам, као и пре, сиромах,
прокоцкао сам себи камениште
да ми милује око.
Овде ми стоји на услузи свака –
рогаста, плава,
бела стена.
Као да глача драго камење,
ветар се прихватио ових стена,
чисти их песком.
До таквог их сјаја изглади
да, снажно жмурећи,
руком заклањам очи.
(1952)
Извор: Искра
