Пише: Вук Бачановић
За српску историју се, без икаквог претјеривања, неукусне патетике и самосажаљевања, може рећи да представља историју неизмјерне патње. Из суровог домаћег феудализма под чизму Османлија, из вијекова бивања топовским месом час Хабзбурговцима час Османлијама до масовног изгинућа у борби за слободу и националну државу у 18 и 19. вијеку, из децимације становништва у Првом до усташког геноцида у Другом свјетском рату, из херојске партизанске борбе до катастрофе распада СФРЈ, српски пут је, уз ексцесне предахе, готово увијек био одређен ратовима и свим суровостима који из њих произлазе, али и достојанством и емпатијом који се рађају само у срцима истинских патника и страдалника. Због тога су непријатељи Срба увијек подједнако били они иноплеменици који су их у својим површним пројекцијама проглашавали немилостивим људождерима, попут Јевреја из нацистичке пропаганде и они Срби који су сами себе пагански извикивали за безгрјешне надљуде.
Елис Бекташ: Резолуција једе своју дјецу | Журнал (zurnal.me)
Због ових потоњих је било могуће да се догоди Сребреница. Јер људска бића не постају људождери због туђих дехуманизујућих оптужби да то јесу, већ као посљедица своје умишљене надљудскоти. Да бисмо прождерали друго људско биће, прво се морамо убиједити да оно није толико људско, барем не толико да би заврјеђивало живот колико и ми. Ко је у рату пратио програм Радио-телевизије Републике Српске, односно тадашљу Српску радио телевизију, а аутор ових редова јесте и добро га се сјећа, јасно му је на који је начин власт Радована Караџића то чинила са босанским муслиманима.
“Турчин” у изведби Караџићевих пропагандиста не само да је био сведен на предмет – дакле, не особу него буквално предмет – за најбездушније изругивање, за дивљач коју свако може одстријелити без икаквих посљедица, већ сравњен са смећем.
Нема сумње да ће историја једног дана забиљежити да Резолуција о геноциду у Сребреници, као и било која резолуција о људској патњи чији су иницијатори велике силе до зглобова крваве од муслиманске крви, нема ништа са хуманошћу и да је среће и памети, босански муслимани никада не би допустили њиховим обезљуђивањем тако безочно мешетаре глобални лешинари. Међутим, историја ће такођер забиљежити да су за уклањање посмртних остатака стријељаних Сребреничана из примарних масовних гробница биле задужене локалне комуналне службе. Дакле, са људским остацима се поступало као са смећем. Дио их је и завршио на депонијама широм источног дијела Републике Српске. Свједочанства из прве руке кажу да су зворнички Срби данима забрављивали прозоре приликом проласка возила комуналне службе из којих се ширио несносан смрад распадајућег обезљуђеног босанскомуслиманског меса. Свједочанства такођер кажу да су камиони били толико претрпани да су комади људских тијела претходно раскомаданих багерима ради лакшег транспорта из њих испадали на цесту, да би, потом, били уклоњени од комуналаца. Као смеће.
Нема сумње да је постојећа резолуција то што јесте – фарса, као и све у лицемјерној глобалној политици, да су експерти за међународно право, када је у питању карактер сребреничког злочина подијељени, да такозвани међународни судови служе као покриће за колосалних злочина великих сила од Ирака до Нигера и да ту мали народи, попут српског, нису више од жртвених јараца за прање савјести немјерљиво мрачнијим структурама. Али све то на страну. У историји српског народа цијели овај прегршт чињеница ће бити мање битан од поменутих камиона. Камиона који превозе људско месо. Чињенице такођер кажу, месо нашег меса, крв наше крви, народ од нашег народа који толики интелектуалци воле својатати, али од ових чињеница углавном, с пријезиром, окрећу главу или измишљају безумне изговоре:
Неколико хиљада босанско-муслиманских људских бића, преварених да иду у размјену, којима је наприје дата нада, а онда су им руке повезане жицом да би, од плаћеничког олоша, били убијани за десет њемачких марака по глави. Десет њемачких марака “оних пара” да се људско биће изједначи са отпадом.
Потомци неустрашивих бораца за слободу из Другог свјетског рата, или барем они учени да његују такве вриједности, ликвидирају повезане зробљенике за противврједност у валути Рајха. Самопонижење настало из илузије о властитој надљускости заиста је немјерљиво страшније од обезљуђења из уста немилостивог непријатеља.
Вук Бачановић: Реци не геноциду | Журнал (zurnal.me)
За српску историју се, без икаквог претјеривања, неукусне патетике и самосажаљевања, може рећи да представља историју неизмјерне патње. Али гдје ову патњу уградити? Исполитизоване резолуције долазе и пролазе. На послијетку неће вриједити ни папира на којима су написане, ни тастатуре на којој су откуцане у мрачним амбасадорским кружоцима, али питање и даље остаје: Гдје ову патњу уградити? Једини одговор који је смислен гласи: као своју и никако другачије. Без икаквог претјеривања, неукусне патетике и самосажаљевања. Јер како вели погажена и обезвријеђена етика из гусларске епике о суђењу сердару Шћепану Радојевићу: “И зато ће сва Европа знати, зар се смије тако пуступати, свезана је лако погубити и још лакше образ изгубити.”
