Резолуција о Сребреници, око које очито не постоји довољно чврст консензус чак ни међу онима који је подржавају, због чега је гласање на Генералној скупштини УН помјерено за 15. мај, уз могућност да опет буде одгођено, свијету нуди свој веома неувјерљив raison d’être.
Онај ко пристане на образложење предлагача, по ком је сврха резолуције подсјећање на стравични злочин над ратним заробљеницима на самом крају рата у Босни и Херцеговини, како се такви злочини више не би понављали, нужно ће се наћи пред неугодним и жуљајућим питањем – а због чега, дођавола, предлагачи те резолуције не чине ништа по питању знатно волуминознијег и, по структури жртава, знатно стравичнијег злочина који се у режији и изведби израелске државе управо одвија пред очима цијелог свијета.
Елис Бекташ: Трактат о јамарима или дупљарима и о резолуцијама | Журнал (zurnal.me)
То питање постаје још неугодније има ли се у виду да је ту ријеч о систематичном и методичном злочину који континуирано траје већ годинама, па чак и деценијама – прије читавих петнаест година тадашњи главни секретар Вијећа Европе Тери Дејвис изјавио је „да се Израел има право бранити, али да је несразмјерна примјена силе погрешан начин за то“, а потом је говорио о прекомјерној и несразмјерној употреби борбене силе која доводи до великих цивилних жртава, уједно поспјешујући будуће регрутовање припадника покрета отпора међу Палестинцима. У односу на оно што израелска држава данас ради у Палестини, злочини о којима је говорио Дејвис изгледају скоро као спорадичан инцидент.
У непуних тридесет година између сребреничког злочина и затирања не само Газе, већ и читаве Палестине, у ратовима широм свијета страдали су милиони људи, а захваљујући новом америчком експанзионизму под егидом борбе против тероризма и у склопу интервенционизма разорене су и уништене читаве државе – Ирак, Афганистан, Сирија, Либија, Јемен… Индикативно је да су Сједињене Државе, у безумној потрази за новим непријатељем након распада Варшавског пакта, што изравно а што посредно учествовале у разарању углавном оних земаља које су већински настањене муслиманима, притом сносећи одговорност за масовне ратне злочине према цивилном становништву, баш као и у Вијетнаму и Лаосу те по Јужној Америци.
О тим се злочинима на Западу углавном говори тек спорадично и изван доминантних дискурса. Умјесто бављења тим неуралгичним питањем и умјесто настојања да се злочин као нужни модус операнди ратова искоријени или барем редуцира, Запад је одабрао да поступа на начин тоталитарних идеолошких структура, тако што је одабрао пар капиталних злочина из прошлог вијека и успоставио их као табу који спречава свако озбиљно феноменолошко, социолошко, етичко и антрополошко промишљање тог питања.
Тај табу је нужан како би поштедио Запад, поготово онај европски, од преиспитивања властите одговорности у злочинима, превасходно у погрому и систематичном затирању Јевреја у Другом свјетском рату. Умјесто преиспитивања, Запад је одабрао симплификовано пребацивање читаве кривице на плећа Адолфа Хитлера и његових нацистичких зилота, оглушивши се о Гомбровичеве ријечи – народи свијета, запитајте се да ли је Хитлер био само Нијемац. И одиста, огроман број европских Јевреја Хитлеру су испоручиле лојалне владе или су их саме послале у смрт. На југословенском подручју већину тог срамног посла за рачун нациста обавиле су Павелићеве и Недићеве структуре.
Такав комесарски и октроисани приступ питању злочина, који је почивао на легислативно оснаженом табуу, омогућио је да се широм Европе посљедњих неколико деценија разбуди баук ревизионизма и да унаоколо ничу споменици у част Хитлерових савезника, попут ноторног Миклоша Хортија и Стјепана Бандере, да се и не говори о меморијализацији одговорних за друге злочине, рецимо белгијског краља Леополда под чијом су круном почињена нека од најстравичнијих злодјела у Конгу, но његови монументи и даље красе белгијске градове.
Војислав Дурмановић: Смрт Југославији у визији Родољуба Чолаковића | Журнал (zurnal.me)
Док Запад поздравља уклањање споменика из совјетске епохе, правдајући то злочинима почињеним током ње, дотле му не пада на памет да динамитом разнесе споменике Хортију, Леополду, па чак и једном Черчилу који је изравно учествовао у истребљивању житеља Африке и који је здушно подржавао расистичку Јужну Африку. Таквом Западу, који инсистира на концепту индивидуалне кривње за властите злочине, истовремено перфидно, кроз идеолошке и пропагандне механизме, инсталирајући концепт колективне кривње за своје опоненте и кажњавајући их по том начелу, терет холокауста ипак је био неподношљив, због чега је кренуо у потрагу за начинима да себи тај терет олакша.
Рјешење се наметнуло скоро само од себе и пронађено је у једном масовном ратном злочину са самог краја босанскохерцеговачке епизоде рата за распад Југославије, оном који се збио након пада Сребренице, рударског мјесташца у источној Босни под заштитом УН и ког је трибунал у Хагу пресудио као злочин геноцида. Данас, 29 година након тог злочина, водеће политике западног свијета настоје да доврше табуизирање сребреничког масакра, путем резолуције о којој ће се гласати на Генералној скупштини УН.
Све везано за ту резолуцију конфузно је, погрешно и опасно, не само за овдашња друштва, превасходно за бошњачко и српско, па и за оно грађанско, већ и за саму етику. Прије свега, предлагачи резолуције су Њемачка и Руанда, двије земље у којима су се десили можда и најстравичнији злочини прошлог вијека. Притом Њемачка, с изузетком мањег броја појединаца, никада није одговарала за злочине почињене у Југославији нити је компензирала штету насталу у њеном злочиначком и пљачкашком походу четрдесетих. Умјесто тога, њен је западни дио пригрљен у сјеверноатланску коалицију као нужни савезник пред црвеном пријетњом са истока, а многи нацистички официри добили су прилику да своју непресуђену казну одуже борећи се против комунизма од Јужне Америке па све до Индокине.
Журба да се резолуција прогура у години која чак није округла годишњица такође буди сумњу у интенције предлагача. Неспособност предлагача и оних који подржавају резолуцију да ускладе њен семантички садржај такође је нешто што изазива подозрење – шлампаво и дилетантско клацкање између концепата индивидуалне и колективне кривње говори да ту није ријеч о меморијализацији једног злочина, већ о идеолошком и политичком чину par excellence, чија сврха нема никакве везе са пијететом жртвама и њиховим обитељима, већ је у питању утилитаризација једног злочина како би се њиме прикрили многи други злочини из прошлости и скренула пажња са злочина који се управо одвија у Гази и не само у њој.
Жарко Видовић, никада актуелнији самотни историозоф | Журнал (zurnal.me)
Посматра ли се укупни тренутак у ком се нашао данашњи свијет, назиру се двије могуће сврхе, односно два могућа разлога предложене резолуције. За разумијевање прве ваља бацити поглед на карту свијета на којој су означене земље у којима је законски забрањено негирање холокауста, па схватити да је то питање прије свега европско, а остатак свијета да се за њега интересује тек спорадично или га једноставно игнорише, притиснут теретом својих повијесних траума.
Није без значаја ни то што јужнословенске државе попут Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије… нису донијеле такав закон, вјероватно по инерцији ранијих односа државе Југославије са државом Израел. Запад, поглавито онај германски, оличен у фигурама високих представника Инцка и Шмита, није показао интересовање да изврши притисак како би такав закон био донијети барем у Босни и Херцеговини. Умјесто тога, Инцко је својим интервенцијама на кривичном закону невјешто и дилетантски криминализовао однос према рецентним ратним злочинима, на начин какав у његовој родној Аустрији никада не би добио потребну подршку у тијелима законодавне власти.
Германском западу, дакле, није интерес успостављање принципијелног односа спрам питања злочина, већ му је интерес умањивање властите повијесне одговорности, а потом и оне материјалне. Поред тога, тај и такав Запад више не жели да се налази у истом друштву са Русијом и другим земљама које доживљава насљедницама Совјетског Савеза. То указује на могућност да је резолуција о Сребреници уствари покушај постављања граничног камена нове блоковске подјеле свијета у којој ће се државе и државни савези дијелити на оне који пристају на перфидну игру прикривања израелског злочина, али и нацистичких злочина из прошлости испод Сребренице, на оне које на то не пристају и на оне које су досљедно незаинтересоване.
Други могући разлог покретања питања резолуције о Сребреници изравно се тиче Босне и Херцеговине. Немогуће је отети се утиску да се резолуција ставља на дневни ред као горуће питање у тренутку у ком се земља налази у дубокој политичкој кризи али и, што је још битније, у тренутку у ком су се назирали обриси политичких договора домаћих актера.
Ма колико површни и лишени гаранција, разговори између сарајевских, бањалучких и мостарских политичких структура ипак су представљали трачак наде да је могуће постићи барем неке консензусе на унутрашњем плану и без интервенције споља, као залог да ће се у будућности разговорима и компромисима моћи рјешавати и нека знатно битнија питања.
Западним политичким актерима, међу којима превасходно ваља подразумијевати поново разбуђени германски национализам који не одустаје од својих традиционалних аспирација продора на исток и који због тога у Босну и Херцеговину на функцију високог представника шаље свог олињалог политичког бултеријера Шмита, чак ни наговјештај унутрашње стабилизације овдашњих прилика не одговара, па прагматично прибјегава провјереном модусу операнди Бењамина Калаја чија се губернаторска политика у окупираној Босни и Херцеговини темељила на уношењу и одржавању раздора између два од њена три народа.
Тај раздор никада није у потпуности превазиђен а додатно је продубљен деведесетих, када су политичку сцену преузеле структуре опсједнуте довршавањем послова из прошлости. Најлакши начин да се разор подгрије било је извлачење трауматичног питања Сребренице из рукава. Крај безбројних непроцесуираних и непресуђених злочина из скорије прошлости, те крај оних који се управо одвијају, Берлин се, молићу лијепо, сјетио да на гласање у Генералној скупштини УН поднесе резолуцију о злочину који је вишекратно пресуђен не само пред трибуналом у Хагу, већ и пред домаћим судовима у Босни и Херцеговини и у Србији.
Таквим перфидним поступком Берлин остварује двоструку корист. Прво, довршава дуготрајни и методични процес девалвирања самог појма геноцида – не треба заборавити да су њемачки судови доносили пресуде о геноциду и у случајевима у којима је била ријеч о ратном злочину над једноцифреним бројем жртава, као што је на примјер пресуда вишег суда у Дизелдорфу којом је злочин у Осмацима код Калесије квалификован као геноцид. Не треба бити видовит па замислити надмени презир на лицима њемачких политичара када им за пар деценија неко спомене ту ријеч. Није искључено ни да ће казати – ма дајте молим вас, јебо вас геноцид, нема ко га није имао.
Елизабет Вос: Присиљавање на шутњу о геноциду | Журнал (zurnal.me)
Други аспект те користи огледа се у увођењу Босне и Херцеговине у стање предконфликтног хаоса, које би могло послужити као основ за западну интервенцију с циљем довршавања западне агенде деведесетих, односно за коначну дисолуцију земље при чему би српски политички корпус лако могао бити принуђен на драматичне и у овом часу наизглед неприхватљиве уступке, док би бошњачки политички корпус могао изгубити и посљедње честице привида свог субјективитета.
Да ову могућност не треба олако одбацити показује и динамична психолошко-пропагандна операција која се већ неко вријеме проводи у Босни и Херцеговини и која се супстанцијално разликује од уобичајеног политичког препуцавања, те медијског лудила удруженог са оним на друштвеним мрежама. Овај пут ријеч је о веома методичном пласирању полуинформација и дезинформација с циљем уношења осјећаја страха и несигурности међу грађане, у виду разних прогласа, али и дезинформација које се пласирају транспондерски, односно поинт-то-поинт методом, као што је дезинформација која је крајем априла колала кроз инбоксе друштвених мрежа да су свим бошњачким и хрватским генералима и вишим официрима у Оружаним снагама БиХ прекинути одмори и одсуства, а српски официри да су поднијели захтјев за одмор и одсуство.
Вук Бачановић: Црногорске муке по Сребреници | Журнал (zurnal.me)
Премда се та психолошко-пропагандна операција приписује руском утицају, остаје нејасно какву би стварну корист Москва могла имати од њеног учинка и како би могла даље експлоатисати њене резултате. Тумачења појединих овдашњих аналитичара да Москва намјерава покренути рат у Босни и Херцеговини не треба узимати као озбиљна, јер су она плод неукости и агендашке кратковидости. На крају крајева, ако Москва може с таквом лакоћом спровести једну психолошко-пропагандну операцију у земљи која је под више-мање изравном управом Запада и која је физички одвојена од Русије, чинећи са Србијом енклаву унутар НАТО-а, онда се ту отварају многа питања чији одговори неће пријати ушима еурофила и вестернофила. Но ипак ће бити да је та операција планирана и вођена у неким другим центрима, стотинама километара удаљеним од Кремља и са знатно већим улогом и интересом у Босни и Херцеговини.
Наравно, у свим овим разматрањима не треба занемарити ни одговорност домаћих актера. Ни бошњачка ни српска политика нису се, свака из својих разлога и свака на свој начин, показале дораслим изазовима тренутка, но тумачење тих разлога и тих начина овај ћу пут прескочити јер тај посао не трпи лапидарност већ захтијева веома детаљан приступ.
У сваком случају, оно што је заједничко за обје те политике јесу максимализам, искључивост и склоност ка митоманији, који извиру из једног субцивилизацијског осјећаја угрожености. Заједнички им је такође и селективан приступ неуралгичном и трауматичном питању злочина, па су и једнима и другима „наши“ злочини мањи и разумљивији од „њихових“ злочина.
С једне стране, неугодно је чест наратив бошњачке политике и њених медијских опслужитеља по ком Срби, јелте, нису геноцидан народ али да би то доказали морају пристати на интерпретацију сребреничког злочина по којој тај злочин није садејства политичких, војних и безбједносних структура и институција већ је управо одраз народног духа. Тако сарајевски магазин Став, који углавном сервисира политичку агенду клана Изетбеговић, прије три године доноси чланак под насловом Потписима на петицију добит ћемо коначан одговор јесу ли Срби геноцидан народ или нису, због ког ваља разумјети бојазан српске стране да ће пристајање на успостављање геноцидног табуа бити маркирани као геноцидан народ чак и на институционалном нивоу.
Водеће српске политике у посљедњих четврт вијека, с друге стране, остајале су растрзане између службинских агенди, психотичне националне митоманије обиљежене потребом да сваког свог оружника постави у сакросанктни простор и терета несразмјерне правде на међународном трибуналу у Хагу који је чињенично био недопустиво благонаклон према загребачком и сарајевском ратовођству. Због тога су и покушаји да се начине први кораци на путу помирења, попут Тадићеве и Вучићеве посјете Поточарима, остајали у сјени неодмјерених и недотупавних изјава из уста многих високих званичника, а најтужније од свега је то што се у српском политичком простору није нашао нико са довољном специфичном тежином који би разријешио проблематичну дилему – индивидуална или колективна одговорност – и ко би јавности растумачио да ту није и да ту не може бити ријечи ни о једној ни о другој, већ о институционалној одговорности. Већ споменути искључивост и максимализам бошњачке политике ту су се показали као вјерни савезници опскурним и ретроградним агендама унутар српске политике и чврсто су раме уз раме стајали на путу сваког напретка и искорака из блата.
Милорад Додик је такође пао у ту замку и никакав политички прагматизам не може оправдати његово инаџијско будалесање са именом Радована Караџића на спомен-плочи на студентском дому у Палама, нити сличне ексцесе због којих одмјерени и разложни сегменти његових јавних наступа и његове политике остају у сјени и притиснути бременом неувјерљивости. У његову одбрану може се истурити аргумент да Додик де фацто није човјек рата и да он, за разлику од миндерашких политика по Сарајеву, не постројава паравојне организације налик на Зелене беретке, већ се ослања искључиво на регуларне и законом утемељене снаге.Умјесто тога, он бира пут политике која и кад звучи ригидно опет остаје политика и никада не искључује друге опције. Нажалост, крај ратничких таламбаса у које ударају билмези попут Хелеза и Исака, односно попут Вулина и Стевандића, и крај Додиковог попијевања будаластих пјесмица у друштву Кустурице, те друге опције остају заглушене и не стижу до ушију оних који би их морали чути.
Сама идеја резолуције продубила је ионако дубоке подјеле у раскољеном босанскохерцеговачком, али и ширем простору, а буде ли изгласана на Генералној скупштини УН, она ће постати глогов колац у дејтонској лешини и вјероватно ће заувијек или барем за дуго и предуго времена раздвојити овдашња етничка друштва по кипарском или корејском моделу. Авантура са резолуцијом лако би као коначни исход могла имати самоизолацију Српске, што некима у овом часу изгледа као сасвим прихватљиво и пожељно, али то би уствари била коначна побједа хајдучке политике Радована Караџића и коначни пораз модернистичких тенденција, јер би се у таквом расплету догађаја Српска претворила у отужни простор самосажаљења, нарицања и све дубље радикализације која би је, изузев у капацитету налик на чеченски, искључила из свјетске размјене, чак и са онима са којима би да ту размјену остварује.
Вук Бачановић: Несносно фрфљање | Журнал (zurnal.me)
Политичко Сарајево и бошњачка политика засигурно би прошли још и горе, чак и ако би Шмит успио у својим наканама да Додика отпреми иза решетака и да политичким и финансијским притисцима принуди остале политичаре у Српској на повећану, али и даље привремену кооперацију и колаборацију, јер би се и политичко Сарајево и бошњачка политика у цијелости пробудили дан послије и схватили да плешу слављеничко коло изнад хиљада лешева и да апсолутно ништа друго немају као потврду властитог политичког субјективитета, ког су се одрекли због вишедеценијске омамљености еликсиром смућканим од плитког опортунизма који је каткад прерастао и у слуганство према странцима, те од максимализма, искључивости и митоманије.
Сребреница није једини злочин у Босни и Херцеговини и на Балкану и прошлом вијеку и није нимало разборито њоме табуизирати никада до краја отворену и поштену дискусију о свим тим трауматичним насљеђима и ранама што су их овдашња друштва задавала једна другима.
Нити је етично заступати и ишчекивати ту несрећну резолуцију о Сребреници у часу када Израелска држава дивљачки сатире палестинске цивиле, зорно показујући свијету шта је институционална одговорност. Помало је чак и срамотно зазивање те резолуције из политичког Сарајева док то исто политичко Сарајево опортуно шути на дешавања у Палестини или диже глас попут какве затупасте локалне мисице која позива на мир у свијету.
Шта год да се десило у Сребреници, Подрињу, долини Неретве, Јасеновцу… то никаква резолуција и никаква интервенција одозго и извана неће освијетлити нити ће помоћи да се те ране залијече. То ће бити могуће тек када се свако овдашње друштво понаособ суочи са злочинима из прошлости и када његове политичке и академске елите одбаце формулу по којој је „наш“ злочин разумљив и посљедичан, а „њихов“ злочин ултимативна потврда колективне злочиначке ћуди и када историја и правосуђе почну за сваки злочин давати прецизне и идеолошке атрибутизације лишене одговоре на питање шта су били ти злочини и зашто су се збили. А да би се то десило, потребно је одбацити овдје тако дубоко укоријењен страх и презир пред науком и мишљењем и одважно закорачити у простор феноменологије, социологије, антропологије, етике…
Питаш ли ме, читаоче, надам ли се да ће се то десити, одговорићу ти кратко – имам много лоших особина, али глупост и наивност не налазе се међу њима. Они који посједују знање за један такав сизифовски посао, они су одавно огрезли у летаргију и безнађе. А они који се налазе на позицијама са којих је могуће обављати тај посао, они су одавно огрезли у опортунистичку поквареност и у лудило митоманије, остављајући друштво да тавори загледано у шљаштећим бојама префарбану прошлост. А друштва које се загледају у такву прошлост, нужно и ослијепе од таквог кичастог бљештавила и неспособна су да угледају садашњост, а поготово не будућност.
Уосталом, скоро да је потпуно излишно шта ће овдашња друштва радити са собом и једна с другима, јер је свијет кренуо у вртложну спиралу лудила које ће, као и раније, нужно захватити и ове просторе. Истурање резолуције о Сребреници у часу док траје покољ у Палестини само је једна од потврда тог лудила и те покварености корпоративних олигархија које свијет гурају у пропаст и катаклизму.
