Пише: Вук Бачановић
Живимо у глобалним друштвеним приликама које ће једнога дана сасвим сигурно изучавати научна дисциплина под радним називом компаративна демонологија.
Она се, међутим, неће, попут старе демонологије, бавити класификацијом натприродних бића непријатељских људском роду. Не.
Компаративна демонологија ће изучавати међуодносе карактерних црта као што су: покварена безглавост, злокобна безидејност и испразност, непромишљеност из чисте похлепе, празнословље по занату, најприземније емотивне уцјене у оквиру моралисања људи крвавих до лаката…
Разлог због којег би се се дисциплина требала назвати компаративном демонологијом, а не нпр. компаративном карактерологијом јесу политички феномени који су концентрација толике количине зла да граниче са астечком политичком филозофијом ширења империје ради обезбјеђивања неопходног броја људских жртава како не би дошло до смака свијета, а стварности владавине страхом у име крволочног идола.
Јер како објаснити сузе Александра Вучића док изговара лаж о томе да је настрешница у Новом Саду убила 14 људи јер је он није обновио или Ане Брнабић која критичаре владајућег коруптивног система оптужује да им је жао што број жртава није већи, него као неосјетљивост ка људској патњи демонске природе?
Како објаснити те лажне сузе, осим као дио мрачног ритуала жртвоприношења људских бића идолу зла и обмане.
Нису 14. људи жртве, а њихове породице, пријатељи и познаници у стању непролазног бола због системске корупције чије је оличење дуо Вучић-Брнабић, већ је то уцвиљени врховник којег напада подмукли олош који му је завидан на неисказаној доброти.
„Уосталом треба погледати лице предсједника Србије на дан трагедије и њихова лица (демонстраната оп.а.). Сва туга и непроспаване ноћи су се огледале на његовом лицу“, укорила је Брнабићева бестидне неодговорнике. Иако је нејасно зашто је Вучић провео непроспавану ноћ прије самог дана трагедије – нацији се обратио истог дана, дакле након демонске лажи о трошној настрешници коју је мимоишао његов обновитељски додир – порука је јасна: ми смо ти који су заслијепљени незахвалношћу.
И породицама погинулих би требало да је част што су поднели такву незнатну жртву наспрам неизрецивог бола нашег предсједника због њих.
Не бисмо требали бити нимало изненађени да Брнабићева или неко из дворске свите сутра изјаве да је то што нам суграђани гину у обрушавању зграда на најфреквентнијим мјестима, заправо благослов јер се само тако можемо удостојити тренутка гледања предсједникових искрених суза. Јер само тада његово храбро срце најискреније покаже колико му је стало до нас.
Зато гини сиротињо, јер те нико неће ожалити тако искрено као твој предсједник и немој да би случајно доводила у питање његове остале пројекте, типа експлоатације литијума. Јер то што ће Србија постати беживотна пустош испресјецана каналима отровне јаловине је заправо добро, јер ћеш тек тако схватити само дјелић мука које наш предсједник пролази за твоје добро. Немој ни помишљати о више него јасним доказима да се ради о систематском, организованом масовном убиству. Погледај предсједниково лице, погледај још једном ту болну гримасу која свједочи о очинској и мајчинској бризи за тебе, зар би те оно лагало, зар би ти оно учинило нешто нажао?
Појам „психопатологија власти“ није стандардни термин у психологији или психијатрији, али се експериментално користи у оквирима научних дисциплина које истражују понашања и психичке обрасце људи на позицијама моћи, па се тако дискутује да ли психопатологија наступа као посљедица или узрок нечијег успона ка моћи. Друштвена психопатологија власти представља начине на који структуре моћи могу генерисати или подржавати социјалне или колективне патологије, нпр. како систематска корупција, злоупотреба моћи или институционална неправда могу бити посматрани као психопатолошки феномени унутар друштвеног система.
Ма колико би Вучићева Србија била идеално мјесто за оваква истраживања – не због тога што је јединствен примјер овог феномена у свијету, већ због тога што је као колонија корпоративног капитала за то најпогоднија – усудио бих се рећи да количина исказане подмуклости и зла тандема Вучић-Брнабић превазилази могућности струке и прелази у домен паранормалног. Код њих психопатологија власти прелази у демонизам до мјере да ће једино будуће генерације етнолога и антрополога муку мучити у које категорије нечисте силе да их уврсте: але, бауке, таласоне, водењаке давитеље, море или чуме… Један српски номоканон из 1262. наводи народно вјеровање о вукодлацима који гоне облаке и који прождиру небеска тијела па чак мјесец и сунце, тако да на свијету завлада свеопшта тама. За сада не можемо са сигурношћу тврдити да су управо од тих, али тешко да се можемо отети утиску да на њих непогрјешиво личе.
