Аутор: Џефри Сакс
Ово је уређени транскрипт говора професора Џефрија Сакса у Европском парламенту на догађају под називом „Геополитика мира“, који је 19. фебруара 2025. године организовао бивши помоћник генералног секретара Уједињених нација и актуелни посланик БСВ-а у Европском парламенту, Мајкл фон дер Шуленбург.
Хвала вам свима на прилици да будемо заједно и да заједно размишљамо. Ово је заиста сложено и брзопромјенљиво вријеме, а уједно и веома опасно. Зато нам је заиста потребна јасноћа у размишљању. Посебно сам заинтересован за наш разговор, па ћу настојати да будем што сажетији и јаснији.
Веома пажљиво сам пратио догађаје у Источној Европи, бившем Совјетском Савезу, Русији и Украјини током посљедњих 36 година. Био сам савјетник пољској влади 1989. године, економском тиму предсједника Горбачова 1990. и 1991. године, економском тиму предсједника Јељцина од 1991. до 1993. године, као и економском тиму предсједника Кучме у Украјини од 1993. до 1994. године.
Помогао сам у увођењу естонске валуте. Такође сам помагао неколиким земљама бивше Југославије, посебно Словенији. Након Мајдана, нова влада [у Украјини] позвала ме је у Кијев, одвели су ме на Мајдан, гдје сам из прве руке сазнао много тога.
У контакту сам са руским лидерима више од 30 година. Такође, из близа познајем америчко политичко руководство. Наша претходна секретарка за трезор, Џенет Јелен, била је моја дивна професорка макроекономије прије 52 године. Пријатељи смо већ пола вијека.
Познајем те људе. Ово наглашавам јер оно што желим да објасним није нешто што сам чуо од других. То није идеологија. То је оно што сам својим очима видио и лично искусио током овог периода. Желим да с вама подијелим своје разумијевање догађаја који су задесили Европу у различитим контекстима, и нећу говорити само о украјинској кризи, већ и о Србији 1999. године, ратовима на Блиском истоку, укључујући Ирак и Сирију, као и ратовима у Африци, укључујући Судан, Сомалију и Либију. Ови сукоби су у веома значајној мјери резултат дубоко погрешних политика Сједињених Држава.
Оно што ћу рећи могло би вас изненадити, али говорим на основу личног искуства и познавања ових догађаја.
Џефри Д. Сакс: САД и Израел су уништили Сирију и то назвали миром
Америчка спољна политика
Ово су ратови које су Сједињене Државе водиле и изазвале. И то важи већ више од 30 година. Америка је током 1990-91, а потом и након распада Совјетског Савеза, дошла до става да сада она управља свијетом и да не мора да уважава ничија мишљења, „црвене линије“, забринутости, безбједносне перспективе, међународне обавезе или било који оквир Уједињених нација. Жао ми је што то износим тако директно, али желим да то разумијете.
Трудио сам се јако 1991. године да обезбиједим финансијску помоћ за Горбачова, за кога сматрам да је био највећи државник нашег модерног доба. (Ово је постало дио пројекта који је водио професор Грејем Алисон са Харвардске школе управе Кенеди, уз Горбачовљевог економског савјетника Григорија Јавлинског. Пројекат је објављен у књизи „Прозор прилике: Велика погодба за демократију у Совјетском Савезу“, Пантхеон Букс, 1991.)
Недавно сам прочитао архивирани меморандум Савјета за националну безбједност о расправи о мом предлогу од 3. јуна 1991, по први пут сазнајући како га је Бијела кућа потпуно одбацила и у суштини исмијала мој апел да САД помогну Совјетском Савезу у финансијској стабилизацији и финансијској подршци за спровођење реформи.
Меморандум документује да је америчка влада одлучила да учини само најмање неопходно како би спречила катастрофу, али ништа више од тога.
(*Ричард Дарман, у ОМБ-у, изразио је то овако:
„Приликом дефинисања америчког интереса, морамо бити донекле макијавелистички настројени. Колико је минимално потребно да се умири режим са којим желимо да сарађујемо у другим стварима? Другим ријечима, шта је најмање што можемо да учинимо како бисмо одржали процес у покрету? Не вјерујем да треба да се бринемо о распаду Совјетског Савеза. Ако је ово наше интерно разумијевање, онда можемо да наставимо са јавним деловањем.“
Касније, Дарман додаје: „Желим да дјелујем озбиљно, али без илузија. Већ имамо довољно елемената за добар ПР пакет.“ Оригинални нагласак задржан.)
Одлучили су да није посао Сједињених Држава да помажу. Напротив. (Види мој рад „Како су неоконзервативци изабрали хегемонију умјесто мира почетком 1990-их“.)
Проф. Сакс: Ако Украјину узму у НАТО, завршићемо у нуклеарном рату
Када се Совјетски Савез распао 1991. године, овај став постао је још израженији. Могао бих да наведем безброј примјера, али суштина је била – ми [САД] управљамо свијетом. [Дик] Чејни, [Пол] Вулфовиц и многа друга имена која су вам вјероватно позната дословно су вјеровали да је ово сада свијет којим управљају Сједињене Државе и да ће радити шта желе. Очистићемо све што је остало од Совјетског Савеза. Елиминисаћемо преостале савезнике из совјетске ере. Земље попут Ирака, Сирије и сличне ће нестати.
И већ 33 године живимо са оваквом спољном политиком. Европа је платила високу цијену за ово јер, колико ја могу да видим, Европа у овом периоду није имала никакву спољну политику. Није имала свој глас, ни јединство, ни јасну визију, ни европске интересе – само оданост Америци.
Било је тренутака неслагања, и сматрам да су то била веома важна и корисна неслагања. Посљедњи значајан примјер тога био је 2003. године, уочи рата у Ираку, када су Француска и Њемачка рекле да не подржавају заобилажење Савјета безбједности Уједињених нација ради тог рата.
Тај рат је директно осмислио Нетанијаху са својим савезницима у Пентагону. (Види књигу Дениса Фрица „Смртоносна издаја: Истина о томе зашто су Сједињене Државе напале Ирак“, OR Books, 2024.)
Не кажем да је постојала веза или узајамност. Кажем да је то био рат вођен у корист Израела. То је био рат који су Пол Вулфовиц и Даглас Фејт координисали са [израелским лидером] Бењамином Нетанијахуом.
И то је био посљедњи пут када је Европа имала свој глас. У то вријеме разговарао сам са европским лидерима, и били су врло јасни – било је сјајно чути њихову одлучну опозицију неприхватљивом рату. Европа је након тога потпуно изгубила свој глас, а посебно 2008. године.
Шта се десило послије 1991. године и како смо стигли до 2008? Сједињене Државе су одлучиле да униполарност значи да ће се НАТО ширити са запада све до Владивостока, корак по корак.
Ширење НАТО-а
Није било предвиђеног краја источном ширењу НАТО-а. То је требало да буде униполарни свијет под контролом САД. Ако сте као дијете играли игру Risk, као што сам ја, онда знате овај концепт: циљ је имати своју фигуру на сваком дијелу табле. По америчком схватању, сваки простор без америчке војне базе је у суштини непријатељски.
Неутралност је у америчком политичком речнику прљава ријеч. Заправо, можда и најпрљавија ријеч према америчком начину размишљања. Ако сте непријатељ, бар је јасно да сте непријатељ. Али ако сте неутрални, онда сте субверзивни, јер сте у ствари против нас, само то не кажете отворено. Само се претварате да сте неутрални.
Ово је заиста био начин размишљања, а формална одлука о томе донесена је 1994. године, када је предсједник Клинтон одобрио проширење НАТО-а на исток.
Подсјетићу вас да су 7. фебруара 1990. године Ханс-Дитрих Геншер и Џејмс Бејкер III разговарали са Горбачовом. Након тога, Геншер је одржао конференцију за новинаре на којој је изјавио да се НАТО неће ширити на исток.
Њемачка и Сједињене Државе су се обавезале да неће искористити распад Варшавског пакта. Разумијте, молим вас, да је ово обећање дато у правном и дипломатском контексту, а не у неформалном разговору. Ове обавезе су биле кључне за преговоре о окончању Хладног рата, који су омогућили поновно уједињење Њемачке.
Постигнут је договор да НАТО неће помјерити своје границе ни један педаљ ка истоку. (Ово је био споразум, иако усмени, јер је Горбачов више пута наглашавао САД-у и Њемачкој колико је важно да се држе обећања да се НАТО неће ширити на исток.) Тај договор је био изричит, и то је документовано у безброј званичних записа. Погледајте, рецимо, National Security Archive на Универзитету Џорџ Вашингтон – тамо можете пронаћи десетине докумената. Постоји веб-страница под називом „What Gorbachev Heard About NATO“. Погледајте је, молим вас, јер све што вам Сједињене Државе говоре о овом обећању је лаж, док су архиве потпуно јасне. (Многи кључни документи су доступни овдје и овдје.)
Дакле, 1994. године Клинтон је донио одлуку да прошири НАТО све до Украјине. Ово је дугорочни пројекат САД. Није га покренула једна или друга администрација – ово је пројекат америчке владе који траје више од 30 година.
Године 1997. Збигњев Бжежински написао је Велику шаховску таблу (The Grand Chessboard), у којој је описао источну експанзију НАТО-а. Та књига није била само његово лично размишљање – то је било јавно представљање већ донесених одлука америчке владе. Тако овакве књиге функционишу. У њој се описује како се ширење НАТО-а и Европске уније на исток одвијају истовремено и уско су повезани процеси.
У књизи постоји и добро поглавље које поставља питање: Шта ће Русија урадити док се Европа и НАТО шире на исток?
Лично сам познавао Бжежинског. Био је веома љубазан према мени. Савјетовао сам Пољску, а он је био велика подршка. Био је паметан човјек, али је 1997. године погријешио у свему.
Године 1997, Бжежински је детаљно објаснио зашто Русија не може урадити ништа друго осим да прихвати ширење НАТО-а и Европе ка истоку.
(Ево шта Бжежински пише на страници 118 у књизи Велика шаховска табла:
„Једина стварна геостратешка опција Русије — опција која би јој могла дати реалну међународну улогу и истовремено јој омогућити трансформацију и социјалну модернизацију — јесте Европа. И то не било каква Европа, већ трансатлантска Европа која обухвата проширену ЕУ и НАТО. Таква Европа се обликује, како смо видјели у трећем поглављу, и врло је вјероватно да ће остати уско повезана са Америком. То је Европа с којом ће Русија морати да се повеже ако жели да избјегне опасну геополитичку изолацију.“)
Другим ријечима, он не говори само о ширењу Европе, већ и о ширењу НАТО-а. Ово је био амерички план, дугорочни пројекат. А Бжежински је објаснио како Русија никада неће стати на страну Кине. То је, према њему, било незамисливо. Русија се никада неће повезати са Ираном.
Према Бжежинском, Русија нема другог избора осим европског пута. Дакле, како се Европа креће ка истоку, Русија не може учинити ништа да то заустави. Тако је тврдио још један амерички стратег.
Да ли је онда икаво изненађење што смо стално у ратовима? Јер једна ствар је јасна када је ријеч о Америци – ми увијек „знамо“ шта ће наши противници урадити, и увијек то погрешно процјенимо!
Један од разлога зашто увијек гријешимо јесте што у америчком стратешком размишљању, које почива на некоперативној теорији игара, не постоји стварна комуникација са другом страном. Ми само „знамо“ шта је њихова стратегија.
То је фантастично – тако се уштеди толико времена! Дипломатија вам уопште није потребна.
Стратегија Црног мора
Овај пројекат је озбиљно започео 1994. године, и имали смо континуитет владине политике пуних 30 година – све до, можда, јуче. (Мислим на телефонски разговор Трампа и Путина 12. фебруара 2025. и изјаве које су убрзо потом уследиле.)
Тридесетогодишњи пројекат. Украјина и Грузија били су његови кључни елементи. Зашто? Зато што су Американци све што знају научили од Британаца.
Ми смо „будућа“ Британска империја. А оно што је Британска империја разумјела још 1853. године, са господином Палмерстоном – извините, лордом Палмерстоном (заједно с Наполеоном III) – јесте да треба окружити Русију у Црном мору и ускратити јој приступ источном Медитерану.
Оно чему данас свједочите јесте амерички пројекат који има исти циљ у 21. вијеку.
Идеја САД била је да Украјина, Румунија, Бугарска, Турска и Грузија буду дио НАТО-а, што би Русији потпуно онемогућило међународни статус – блокирањем Црног мора и у суштини неутралисањем Русије тако да остане тек локална сила.
Бжежински је по овом питању врло јасан у свом геополитичком приступу.
Након Палмерстона, а прије Бжежинског, био је, наравно, Халфорд Макиндер 1904. године:
„Ко влада Источном Европом, влада срцем копна;
Ко влада срцем копна, влада свјетским острвом;
Ко влада свјетским острвом, влада свијетом.“
(Године 1919. Макиндер је написао књигу Демократски идеали и стварност, надовезујући се на свој ранији рад Географска осовина историје из 1904.)
Познавао сам предсједнике и/или њихове тимове. Није било много промјена од Клинтона, преко Буша Млађег, Обаме, Трампа, па до Бајдена. Можда је сваки корак био само постепено погоршање.
Бајден је, по мом мишљењу, био најгори. Можда и зато што посљедњих неколико година више није био compos mentis (при здравој памети). То кажем озбиљно, не као саркастичан коментар.
Амерички политички систем је систем слике, привида. То је систем медијске манипулације из дана у дан. То је ПР систем.
Могли сте имати предсједника који у суштини не функционише, а да та особа остане на власти двије године и чак се кандидује за реизбор. Једина ствар која га је зауставила била је чињеница да је морао стајати сам на бини 90 минута – и то је био крај. Да тог „квара“ није било, наставио би са својом кандидатуром, без обзира на то да ли је спавао већ од 16 часова поподне или не.
То је реалност. И сви се с тим мире.
Неучтиво је рећи оно што ја говорим, јер ми данас у овом свијету не говоримо истину готово ни о чему.
Дакле, овај пројекат траје од 1990-их.
Бомбардовање Београда током 78 узастопних дана 1999. године било је дио тог пројекта. Распад те земље био је дио шире стратегије, иако су границе „светиња“, зар не? Осим када је ријеч о Косову. Границе су неповредиве – осим када их Америка мијења.
Разбијање Судана било је још један повезан амерички пројекат. Размислите о побуни у Јужном Судану. Да ли се то једноставно догодило зато што су Јужносуданци одлучили да се побуне? Или бих вам могао показати приручник ЦИА-е?
Будимо одрасли и разумимо шта је овдје у питању.
Војне кампање су скупе. Захтијевају опрему, обуку, базе, обавјештајне податке, финансирање. Та подршка долази од великих сила, не од локалних устанака. Јужни Судан није побиједио Судан у племенској бици. Разбијање Судана био је амерички пројекат.
Често сам одлазио у Најроби и сусретао америчке војнике, сенаторе или друге људе са „дубоким интересом“ за унутрашњу политику Судана. Тај рат био је дио игре америчке униполарности.
Као што знате, ширење НАТО-а започело је 1999. године када су Мађарска, Пољска и Чешка Република приступиле савезу. Русија је била изузетно незадовољна тиме, али су те земље и даље биле далеко од њених граница. Русија је протестовала, али, наравно, без резултата.
Затим је на власт дошао Џорџ Буш Млађи. Када се догодио 11. септембар, предсједник Путин је обећао сву подршку САД. А онда су САД, око 20. септембра 2001, одлучиле да ће започети седам ратова у року од пет година!
Можете чути генерала Веслија Кларка како о томе говори на видео-снимцима. (Погледајте Кларков интервју из 2011. за Democracy Now!, гдје му је званичник Пентагона рекао: „Напашћемо и уништити владе у седам земаља у пет година — почећемо с Ираком, а затим ћемо прећи на Сирију, Либан, Либију, Сомалију, Судан и Иран.“*)
Кларк је био врховни командант НАТО-а 1999. године. Око 20. септембра 2001. отишао је у Пентагон, гдје му је уручен документ који је објашњавао перспективу седам америчких „ратова по избору“.
Геополитички циљеви САД и Израела
Ови ратови били су, у ствари, Нетанијахуови ратови.
План америчке владе био је дјелимично да „очисти“ (уклони) старе совјетске савезнике, а дјелимично да елиминише подршку Хамасу и Хезболаху.
Нетанијахуова идеја била је и остаје да ће постојати само једна држава на цијелом подручју Палестине прије 1948. године. Да, само једна држава. Та држава ће бити Израел, који ће контролисати читаву територију од ријеке Јордан до Средоземног мора.
Ако се неко успротиви, свргнућемо га.
Па, не баш Израел, већ прецизније – наш пријатељ, Сједињене Државе. То је била америчка политика све до јутрос. Не знамо да ли ће се промијенити. Једина нова компликација је то што би, можда, умјесто Израела, САД „посједовале Газу“ (према предсједнику Трампу).
План „Clean Break“
Нетанијахуова идеја постоји најмање 25 година. Враћа се до документа под називом „Clean Break“, који су Нетанијаху и његов амерички политички тим саставили 1996. године, како би елиминисали концепт рјешења са двије државе. Тај документ можете пронаћи и на интернету.
(Године 1996, Нетанијаху и његови амерички савјетници издали су документ „Clean Break: A New Strategy for Securing the Realm“ у сарадњи са Институтом за напредне стратешке и политичке студије. Ова нова стратегија „чистог раскида“ позивала је Израел да одбаци концепт „земља за мир“. Практично, то је значило да Израел неће напустити палестинске територије окупиране 1967. године у замјену за регионални мир. Умјесто тога, Израел би наставио са својом политиком окупације, све док не обезбиједи „мир за мир“ – редизајнирањем Блиског истока по свом укусу. Овај план је укључивао свргавање влада које су се противиле израелској доминацији.)
Дакле, ово су дугорочни амерички пројекти. Погрешно је постављати питање: Је ли то Клинтон? Је ли то Буш? Је ли то Обама?
То је досадан начин посматрања америчке политике – као свакодневне или годишње игре. Али америчка политика то није.
Наредна рунда проширења НАТО-а догодила се 2004. године, када је у савез ушло још седам земаља: три балтичке државе, Румунија, Бугарска, Словенија и Словачка. У том тренутку, Русија је већ била прилично узнемирена.
Ова друга фаза ширења НАТО-а представљала је потпуно кршење послијератног поретка који је договорен приликом уједињења Њемачке. У суштини, то је био фундаментални трик или чак издаја од стране Сједињених Држава, које су се повукле из претходно договореног сарадничког аранжмана с Русијом.
Како се сви добро сјећају, јер је управо прошле седмице одржана Минхенска безбједносна конференција, предсједник Путин је 2007. године на том истом скупу рекао: „Доста, доста је било.“
Наравно, Сједињене Државе нису слушале.
Године 2008. САД су Европи насилно наметнуле свој дугогодишњи пројекат проширења НАТО-а на Украјину и Грузију. Ово је дугорочни план.
Те године, у прољеће, у Њујорку сам слушао Михаила Сакашвилија како говори на Савјету за међународне односе (Council on Foreign Relations).
Рекао нам је да је Грузија у срцу Европе и да ће, као таква, ући у НАТО.
Изашао сам напоље, позвао супругу и рекао: „Овај човјек је луд; уништиће своју земљу.“
Мјесец дана касније избио је рат између Русије и Грузије, у којем је Грузија поражена.
Најновији догађаји у Тбилисију опет нису добри за Грузију. Ваши посланици Европског парламента иду тамо да потичу протесте.
То неће спасити Грузију.
То ће Грузију потпуно уништити.
2008: „Њет значи њет“
Како сви знају, 2008. године наш бивши директор ЦИА-е Вилијам Бернс, који је тада био амерички амбасадор у Русији, послао је дугачак дипломатски депеш Стејт департменту, односно државној секретарки Кондолизи Рајс.
Овај документ је постао чувен под насловом „Њет значи њет“ (Nyet means Nyet).
Бернсова порука била је да се читав руски политички естаблишмент, а не само предсједник Путин, противи ширењу НАТО-а.
О овој депеши сазнали смо искључиво захваљујући Џулијану Асанжу. Вјерујте ми, америчка влада и водећи медији данас не говоре ни ријеч о томе америчкој јавности.
Дакле, Џулијану Асанжу дугујемо захвалност што уопште можемо прочитати овај документ.
Украјина 2010: Јанукович и политика неутралности
Као што знате, Виктор Јанукович је 2010. године изабран за предсједника Украјине на платформи украјинске неутралности.
Русија тада није имала никакве територијалне претензије према Украјини. Знам то јер сам у тим годинама повремено боравио тамо.
Оно што је Русија преговарала 2010. године било је једноставно – продужење закупа војне базе у Севастопољу на 25 година, до 2042. То је било све. Није било руских захтјева за Крим. Ни за Донбас. Апсолутно ништа слично. Идеја да Путин обнавља Руску империју је дјечија пропаганда. Извините.
Свако ко зна свакодневну и годишњу историју схватиће да је ово дјечија прича. Али чини се да дјечија прича боље функционише него озбиљна анализа. Дакле, прије државног удара 2014. у Украјини није било никаквих територијалних захтјева. Али Сједињене Државе су одлучиле да Јанукович мора бити свргнут јер је подржавао неутралност и противио се ширењу НАТО-а. То се зове операција промјене режима (regime change operation).
Од 1947. године, САД су спровеле око 100 операција промјене режима – многе у вашим земљама (обраћајући се европским посланицима), а многе широм свијета.
(*Политиколог Линдзи О’Рурк документовао је 64 тајне операције промјене режима које су САД спровеле између 1947. и 1989. године. Закључио је да су „операције промјене режима, посебно оне које се спроводе тајно, често довеле до дуготрајне нестабилности, грађанских ратова и хуманитарних криза у погођеним регионима.“ Види књигу О’Рурк из 2018. Covert Regime Change: America’s Secret Cold War.)
Послије 1989. године постоји обиље доказа о улози ЦИА-е у Сирији, Либији, Украјини, Венецуели и многим другим земљама. То је посао којим се ЦИА бави. Знајте то. То је врло необичан облик спољне политике. Унутар америчке владе, ако вам се не свиђа нека друга страна, не преговарате с њом. Ви покушавате да је свргнете. По могућности, тајно. Ако не успије тајно, онда отворено. И увијек говорите да нисте ви криви. Они су агресори. Они су „друга страна“.
Они су „Хитлер“. То се појављује сваких двије или три године. Било да је у питању Садам Хусеин, било да је [свргнути сиријски предсједник Башар] ал-Асад, било да је Путин – то је веома згодно. То је једино објашњење спољне политике које амерички народ икада добија.
Па, суочавамо се са Минхеном 1938. Не можемо разговарати с другом страном. Они су зли и непомирљиви непријатељи. То је једини модел спољне политике који икада чујемо од наше владе и масовних медија. Масовни медији то у потпуности понављају, јер су у потпуности подређени влади Сједињених Држава.
Године 2014. Сједињене Државе су активно радиле на свргавању Јануковича. Сви знају за телефонски разговор који су пресрели Руси између моје колегинице са Универзитета Колумбија, Викторије Нуланд, и америчког амбасадора Џефрија Пјата. Не постоји бољи доказ од овога. Руси су пресрели њен позив и поставили га на интернет.
Фасцинантно. Тако су сви добили унапређења у Бајденовој администрацији. То је тај посао. Када се догодио Мајдан, убрзо након тога позвали су ме. „Професоре Сакс, нови украјински премијер би желео да вас види како бисте разговарали о економској кризи.“
Ранко Рајковић: Руски сан. Англоамерички сан. Буђење. Стварност без снова.
Дакле, одлетио сам у Кијев. Провели су ме кроз Мајдан и рекли ми како су Сједињене Државе платиле новац за све људе око Мајдана, за „спонтану“ Револуцију достојанства.
Даме и господо, молим вас, како су се одједном појавили сви ти украјински медији у време Мајдана? Одакле је дошла сва та организација? Одакле су дошли сви ти аутобуси? Одакле су дошли сви ти људи?
Озбиљно?
Ово је организован напор. И то није тајна – осим, можда, за грађане Европе и Сједињених Држава. Сви остали то разумију веома јасно.
Затим, након удара, дошли су Мински споразуми, посебно Минск II, који је, иначе, био моделован по јужнотиролској аутономији за етничке Нијемце у Италији. Белгијанци такође могу веома добро разумјети Минск II, јер је позивао на аутономију и језичка права за рускојезично становништво источне Украјине. Минск II је једногласно подржан од стране Савјета безбједности Уједињених нација. (Мински споразум II је усвојен од стране Савјета безбједности УН кроз Резолуцију 2202, која је једногласно усвојена 17. фебруара 2015.)
Ипак, Сједињене Државе и Украјина одлучиле су да се неће спроводити. Њемачка и Француска, које су биле гаранти Нормандијског процеса, такође су дозволиле да се споразум игнорише. Ово одбацивање Минска II било је још једна директна америчка униполарна акција, док је Европа, као и обично, играла потпуно бескорисну, подређену улогу, иако је била гарант споразума.
Трамп је побиједио на изборима 2016. године и потом проширио испоруке оружја Украјини. Током гранатирања Донбаса од стране украјинске војске, погинуле су хиљаде људи. Мински споразум II није био спроведен.
Затим је 2021. године на власт дошао Бајден. Надао сам се бољем, али сам поново био дубоко разочаран. Некада сам био члан Демократске странке. Сада нисам члан ниједне странке јер су свакако обје исте. Демократе су временом постале потпуно ратоборне, и у странци се није чула ниједна реч о миру. Баш као и код већине ваших парламентараца, исто тако.
Крајем 2021. године Путин је предложио посљедњи покушај постизања modus operandi са Сједињеним Државама, кроз два нацрта безбједносних споразума – један са Европом и један са Сједињеним Државама.
Нацрт руско-америчког споразума представио је 15. децембра 2021.
Злокобне сличности пута ка Другом и Трећем светском рату: Ко не памти, изнова преживљава
Након тога, имао сам једночасовни разговор са [савјетником за националну безбједност] Џејком Саливаном у Бијелој кући, молећи га:
„Џејк, избјегните рат. Можете избјећи рат. Све што Сједињене Државе треба да ураде јесте да кажу: ‘НАТО се неће ширити на Украјину.’“
А он ми је рекао:
„Ох, НАТО се неће ширити на Украјину. Не брините због тога.“
Рекао сам: „Џејк, реците то јавно.“
„Не, не, не. Не можемо то рећи јавно.“
Рекао сам: „Џејк, зар ћете водити рат око нечега што се чак ни неће догодити?“
А он је одговорио: „Не брините, Џеф. Неће бити рата.“
Ово нису баш паметни људи. Искрено вам кажем, нису баш паметни.
Они причају сами са собом. Не разговарају ни са ким другим.
Они играју теорију игара. У некоперативној теорији игара, ви не разговарате са другом страном. Ви само правите своју стратегију.
То је суштина некоперативне теорије игара. То није теорија преговора. Није теорија миротворства. То је једнострана, некоперативна теорија – ако познајете формалну теорију игара.
То је оно што они играју.
Такав начин размишљања први пут је почео да се примјењује у RAND Corporation.
И то је оно што и даље примјењују.
Године 2019. RAND је објавио документ под називом „Extending Russia: Competing from Advantageous Ground“.
Невјероватно, али тај документ, који је доступан јавности, отворено разматра како би Сједињене Државе требало да иритирају, провоцирају и ослабе Русију.
То је, буквално, стратегија.
Циљ је испровоцирати Русију, покушати да се Русија распадне, можда промјена режима, можда нереди, можда економска криза.
То је оно што ви у Европи зовете својим савезником.
Тако сам ја био на том фрустрирајућем телефонском позиву са Саливаном, стојећи напољу на леденој хладноћи. Случајно сам покушавао да проведем дан на скијању.
„Ох, неће бити рата, Џеф.“
Знамо шта се затим догодило: Бајденова администрација одбила је да преговара о проширењу НАТО-а.
Најглупља идеја НАТО-а је такозвана политика отворених врата, заснована на члану 10 НАТО уговора (1949).
НАТО задржава право да иде гдје жели, све док се влада домаћина слаже, а да ниједан сусјед – попут Русије – нема било какву ријеч у томе.
Па, ја кажем Мексиканцима и Канађанима: „Не покушавајте то.“
Знате, Трамп можда жели да преузме Канаду. Тако би канадска влада могла рећи Кини: „Зашто не бисте изградили војну базу у Онтарију?“
Не бих им то савјетовао.
Сједињене Државе сигурно не би рекле: „Па, отворена врата. То је ствар Канаде и Кине, не наша.“
Сједињене Државе би извршиле инвазију на Канаду.
Ипак, одрасли људи, укључујући у Европи, у овом парламенту, у НАТО-у, у Европској комисији, понављају апсурдну мантру да Русија нема ништа да каже о проширењу НАТО-а.
Ово је бесмислица.
Ово није чак ни „беби геополитика“.
Ово је просто одсуство размишљања.
Тако је рат у Украјини ескалирао у фебруару 2022. када је Бајденова администрација одбила било какве озбиљне преговоре. Која је била Путиновa намјера у рату? Могу вам рећи шта је била његова намјера. Она је била да присили Зеленског да преговара о неутралности. То се догодило у року од неколико дана од почетка инвазије. Требало би да разумијете ову основну ствар, а не пропаганду која се пише о инвазији тврдећи да је циљ Русије био да освоји Украјину са неколико десетина хиљада војника.
Хајде, даме и господо. Молим вас, схватите нешто основно. Идеја руске инвазије била је да држи НАТО подаље од Украјине. А шта је заправо НАТО? То је америчка војска, са својим ракетама, својим ЦИА-иним распоређивањем и свим осталим. Циљ Русије био је да држи Сједињене Државе даље од своје границе.
Зашто је Русија толико заинтересована за ово? Замислите да Кина или Русија одлуче да поставе војну базу на Рио Грандеу или на канадској граници, не само да би Сједињене Државе изгубиле контролу, већ бисмо имали рат у року од десет минута. Када је Совјетски Савез покушао ово на Куби 1962. године, свијет је био на ивици нуклеарног Армагедона.
Ричард Дрeјтон: Пројекат 2025, Трампов заокрет у Украјини и стратешка агенда САД у Европи
Све ово је озбиљно погоршано тиме што су Сједињене Државе једнострано напустиле Споразум о антибалистичким ракетама 2002. године и тиме окончале релативну стабилност оквира контроле нуклеарног наоружања.
Ово је изузетно важно разумјети. Оквир за контролу нуклеарног наоружања заснива се, у великој мјери, на настојању да се одврати први (обезглављујући) напад. Споразум о антибалистичким ракетама (ABM Treaty) био је кључна компонента те стабилности.
Сједињене Државе су једнострано иступиле из тог споразума 2002. године. Ово је изазвало снажан руски бијес. Дакле, све о чему сам говорио у вези са ширењем НАТО-а догодило се у контексту уништавања нуклеарног оквира од стране САД.
Почевши од 2010. године, Сједињене Државе почеле су да постављају Aegis антибалистичке ракетне системе у Пољској, а касније и у Румунији. Русија то не одобрава.
Једно од кључних питања на столу у децембру 2021. и јануару 2022. било је да ли Сједињене Државе полажу право на постављање ракетних система у Украјини. Према бившем аналитичару ЦИА-е Реју Макговерну, Блинкен је Лаврову у јануару 2022. рекао да Сједињене Државе задржавају право да поставе ракетне системе у Украјини.
То је, драги пријатељи, ваш наводни савезник.
А сада САД желе да поставе ракете средњег домета у Њемачкој.
Сјетите се да су Сједињене Државе иступиле из INF споразума 2019. године.
Тренутно не постоји никакав оквир за контролу нуклеарног наоружања. У суштини, никакав.
(Сједињене Државе су формално иступиле из Споразума о нуклеарним снагама средњег домета (INF Treaty) 2. августа 2019. године, након шестомјесечног периода суспензије који је започео 2. фебруара 2019.)
Када је Зеленски неколико дана након руске инвазије рекао да је Украјина спремна на неутралност, мировни споразум био је на дохват руке.
Знам детаље о овоме јер сам детаљно разговарао са кључним преговарачима и посредницима, а такође сам сазнао много тога из јавних изјава других актера.
Убрзо након почетка преговора у марту 2022. године, стране су размјениле документ који је предсједник Путин одобрио, а који је Лавров представио. Овим процесом управљали су турски посредници.
У прољеће 2022. године одлетео сам у Анкару како бих из прве руке и у детаље сазнао шта се догодило током посредовања.
Хавијер Блас: У Украјини постоји спаљена земља – не ретке земље
Суштина је сљедећа: Украјина је једнострано одустала од споразума који је био на корак од постизања.
Зашто је Украјина одустала од преговора?
Зато што су им Сједињене Државе то наредиле, а Велика Британија је додала „шлаг на торту“ тако што је БоЏо (Борис Џонсон, бивши премијер У.К.) почетком априла дошао у Кијев да понови исту поруку.
[Британски премијер] Кир Стармер испоставио се као још гори, још већи ратни хушкач. То је незамисливо, али је истинито.
Борис Џонсон је објаснио – и можете то пронаћи на интернету – да је овдје улог ништа мање него западна хегемонија!
Не Украјина, већ западна хегемонија.
Мајкл фон дер Шуленбург и ја смо се у прољеће 2022. састали у Ватикану са групом стручњака, гдје смо написали документ у којем смо објаснили да из наставка рата не може произаћи ништа добро. (Састанак у Ватикану био је дио Фратерналне економске сесије за Јубилеј 2025: „Нада у знацима времена“.)
Наша група је жестоко заговарала, али безуспјешно, да Украјина треба одмах да преговара, јер ће кашњење значити масовне жртве, ризик од нуклеарне ескалације и могућност потпуног пораза у рату.
Не бих промијенио ниједну ријеч из онога што смо тада написали.
Ништа у том документу није било погрешно.
Отада, откако су САД одговориле Украјину од преговора, можда чак милион Украјинаца је погинуло или било тешко рањено.
И амерички сенатори, који су подли и цинични колико је то могуће замислити, кажу да је ово диван трошак америчког новца јер ниједан Американац не гине. Ово је чист прокси рат. Један од наших сенатора из сусједне државе Њујорк, Ричард Блументал из Конектиката, рекао је то јавно. Мит Ромни је то јавно рекао. „Ово је најбоље утрошен новац Америке. Ниједан Американац не гине.“ Ово је невјероватно.
Сада, само да нас доведем до јуче, амерички пројекат у Украјини је пропао. Основна идеја овог пројекта од самог почетка била је да ће Русија попустити. Основна идеја све вријеме била је да Русија не може да пружи отпор, баш као што је Збигњев Бжежински тврдио 1997. године. Американци су мислили да Сједињене Државе сигурно имају предност.
Сједињене Државе ће побиједити јер ћемо их блефирати. Руси неће заиста ратовати. Руси неће заиста мобилисати. Примијенићемо економску „нуклеарну опцију“ – искључити Русију из SWIFT-а. То ће уништити њихову економију. Наше санкције ће их бацити на кољена. HIMARS ће их уништити. ATACMS, F-16 ће их уништити. Искрено, ову врсту реторике слушам више од 50 година. Наши лидери за националну безбједност деценијама говоре бесмислице.
Молио сам Украјинце: останите неутрални. Не слушајте Американце. Понављао сам им чувену изреку Хенрија Кисинџера да је бити непријатељ Сједињених Држава опасно, али да је бити њихов пријатељ кобно. Дозволите да то поновим за Европу: бити непријатељ Сједињених Држава је опасно, али бити њихов пријатељ је кобно.
Дозволите ми да завршим са неколико ријечи о предсједнику Доналду Трампу. Трамп не жели Бајденову губитничку позицију. Зато ће Трамп и предсједник Путин вјероватно постићи договор о окончању рата. Чак и ако Европа настави са својим ратним хушкачким ставом, то неће бити важно.
Рат се завршава.
Дакле, молим вас, прихватите то. Реците својим колегама: „Готово је.“ Готово је јер Трамп не жели да задржи губитничку позицију. Онај који ће бити спашен преговорима који се тренутно воде јесте Украјина. Други је Европа.
Ваш берзански индекс расте посљедњих дана због „ужасних вијести“ о преговорима и могућем миру. Знам да је ова могућност преговарачког мира у овим круговима дочекана са чистим ужасом, али ово је најбоља вијест коју можете добити.
Покушао сам да допрем до неких европских лидера. Рекао сам им, не идите у Кијев, идите у Москву. Преговарајте са својим колегама. Ви сте Европска унија. Ви сте 450 милиона људи и економија од 20 трилиона долара. Понашајте се тако.
Европска унија треба да буде главни трговински партнер Русије. Европа и Русија имају комплементарне економије. Њихова узајамна корист у трговини је веома јака.
Иначе, ако неко жели да разговара о томе како су Сједињене Државе дигле у ваздух Сјеверни ток, радо ћу говорити и о томе.
Трамповa администрација је у суштини империјалистичка. Трамп очигледно вјерује да велике силе доминирају свијетом. Сједињене Државе ће бити немилосрдне и циничне, и да, такође према Европи.
Не идите молити Вашингтон. То вам неће помоћи. Вјероватно ће само подстаћи њихову немилосрдност. Умјесто тога, водите аутентичну европску спољну политику.
Небојша Поповић: ЕУ на ивици амбиса, Мерц ипак мора у Москву
Дакле, не кажем да улазимо у нову еру мира, али се сада налазимо у веома другачијој врсти политике – повратку политици великих сила.
Европи је потребна сопствена спољна политика, а не само политика русофобије.
Европи је потребна спољна политика која је реалистична, која разумије ситуацију Русије, разумије ситуацију Европе, разумије шта су Сједињене Државе и за шта се залажу, и која покушава да спријечи да Европа постане жртва америчке доминације.
Није немогуће да ће Трампова Америка искрцати трупе на Гренланду.
Не шалим се, и не мислим да се Трамп шали.
Европи је потребна спољна политика. Права спољна политика.
Европи је потребно нешто другачије од:
„Да, преговараћемо с господином Трампом и наћи ћемо компромис.“
Знате ли како ће то изгледати?
Назовите ме послије па ми реците.
Имајте европску спољну политику.
Живјећете уз Русију још дуго, зато преговарајте с Русијом.
Постоје стварни безбједносни изазови и за Европу и за Русију, али бомбастична реторика и русофобија не служе вашој безбједности ни најмање.
Оне не служе ни безбједности Украјине.
Ова америчка авантура, у коју сте ушли и у којој сте сада главни навијачи, допринијела је губицима од око милион украјинских жртава.
Што се тиче Блиског истока, узгред буди речено, Сједињене Државе су прије 30 година потпуно предале своју спољну политику Нетанијахуу. Израелски лоби доминира америчком политиком. Молим вас, немојте имати никакву сумњу у то. Могао бих сатима објашњавати како то функционише. То је веома опасно.
Надам се да Трамп неће уништити своју администрацију, а још горе, палестински народ, због Нетанијахуа, кога сматрам ратним злочинцем који је с правом оптужен пред Међународним кривичним судом.
Једини начин да Европа има мир на својим границама са Блиским истоком јесте рјешење с двије државе. Постоји само једна препрека томе, а то је вето Сједињених Држава у Савјету безбједности Уједињених нација, на захтјев израелског лобија.
Дакле, ако желите да Европска унија има неки утицај, реците Сједињеним Државама да повуку вето. У томе би се Европска унија нашла заједно са око 160 других земаља свијета. Једини који се противе палестинској држави су, у суштини, Сједињене Државе, Израел, Микронезија, Науру, Палау, Папуа Нова Гвинеја, Аргентина и Парагвај. (Уједињене нације могу окончати блискоисточни сукоб примањем Палестине у чланство, види мој чланак о томе овдје.)
Блиски исток је подручје у којем би Европска унија могла имати велики геополитички утицај.
Па ипак, Европа је утишала свој глас око нуклеарног споразума с Ираном (JCPOA), а готово половина Европе ћути о ратним злочинима Израела и блокади рјешења с двије државе.
Нетанијахуов највећи животни сан је рат између Сједињених Држава и Ирана. И он није одустао. Није немогуће да ће доћи и до америчко-иранског рата.
Али Европа би га могла спријечити — ако би имала сопствену спољну политику.
Надам се да ће Трамп окончати Нетанијахуов утицај на америчку политику.
Али чак и ако не, Европска унија може сарађивати са остатком свијета како би донијела мир на Блиски исток.
На крају, дозволите ми да кажем нешто у вези са Кином: Кина није непријатељ.
Кина је само велика прича о успјеху.
Управо зато је Сједињене Државе доживљавају као непријатеља — јер Кина има већу економију од САД-а (мјерено по међународним цијенама).
САД одбијају да прихвате стварност. Европа не би требало да ради исто.
Понављам:
Кина није непријатељ, нити пријетња.
Она је природни партнер Европи, и у трговини и у очувању глобалне животне средине.
То је све.
Хвала вам.
Џефри Д. Сакс је универзитетски професор и директор Центра за одрживи развој на Универзитету Колумбија, гдје је водио Институт за Земљу (The Earth Institute) од 2002. до 2016. године. Такође је предсједник УН-овог Мреже рјешења за одрживи развој (U.N. Sustainable Development Solutions Network) и комесар УН-ове Комисије за широкопојасни развој (U.N. Broadband Commission for Development).
Извор: Consortium News
