На засједању Хрватског сабора 15. јануара ове године стање је било, може се рећи, уобичајено. Предсједник парламента Јандроковић је, поводом годишњице међународног признања Хрватске и мирне реинтеграције Источне Славоније, изрекао стандардни панегирик Фрањи Туђману:
„Због циљева које је визионарски зацртао… и које смо успјели остварити, Хрватска данашњи тренутак дочекује као стабилна, сигурна и снажно међународно позиционирана земља. У потпуности смо интегрисани у Европску унију и НАТО, оснажени бројним господарским постигнућима и позитивним показатељима. С таквом се респектабилном стечевином не смијемо поигравати.“
А који су то циљеви? Туђман их је експлицитно навео у свом дневничком запису од 23. августа 1983. године:
„Повијесни је проблем: како на свом тлу створити увјете за нормални развој двију највећих нација – српске и хрватске. Јамачно: једино конфедерацијом или разлазом. Обоје на црти повијесно-етичкој и геополитичкој.“
Може се рећи да су га његови данашњи сљедбеници у Хрватском сабору врло добро схватили. Сарајевска Слободна Босна је иступ заступника Хрвоја Зекановића из Хрватске демохришћанске странке, блиског партнера владајућег ХДЗ-а, назвала скандалозним. Зекановић је изјавио:
„Балкан је синоним за назадно друштво, за културолошки појам… Ми смо земља која је под утицајем хришћанства, дијелом протестантизма, малим дијелом православља и ислама, а док је Балкан искључиво под утицајем ове двије задње религије (православља и ислама).“
Овај иступ, у контексту канонизације Туђмановог лика и дјела у хрватској јавности, није скандалозан. Старогрчка ријеч скандалон прешла је у латински језик као scandalum, гдје је значила „саблазан“, „морална запрека“ или „нешто што изазива згражавање или шок“. Како у земљи у којој готово свака варошица има улицу или трг назван по Туђману, ако не и његов споменик, овакве тврдње класификовати као шокантне или саблажњавајуће?
Спреман одговор на ово питање би свакако морала имати црногорска власт, која се са Хрватском тренутно натеже око школског брода Јадран и имена которског базена. Јер ако у Хрватском сабору одавно није скандалозно говорити о назадном „балканоидном“ православљу и исламу, онда то свакако не би смијело бити прихватљиво за Црну Гору, гдје су ове двије религије најдоминантније.
Међутим, таква реакција изостаје. Разлог за то лежи у чињеници да Црна Гора, након готово тродеценијске владавине Мила Ђукановића, више није јединствено друштво, већ лабави савез изолованих, завађених заједница. Те заједнице су или изгубиле свако достојанство, па овакве увреде прихватају ради ситне користи политичара и/или због увјерења у властиту инфериорност (нпр. екстремни национални Црногорци и Бошњаци, чији представници на увреде из Хрватске не реагују), или им се опиру на погрешан начин, попут лојалиста Александра Вучића, који својим екстремизмом често копирају европске расистичке обрасце.
Европски расизам који долази из Загреба наилази или на пристајање на унижавајућу слику о самима себи – то јест прихватање културно-расистичког европејства као катарзичног искуства за досадашње варварство – или на тобожњи српски националистички став, који подсјећа на Богдана Диклића у Маратонцима, када хистерично виче: „А колики је мој дио?!“ Док се они који сами себе дефинишу као Дукљане дјелимично или у потпуности покоравају „шизматичком“ и „турском“ гријеху предака, у српским круговима још увијек доминира увријеђеност због тога што их Запад не препознаје као наводне пионире у борби „против Ал-Каиде“ у ратовима деведесетих, шта год то значило.
Може се, дакле, рећи да фрагментиране заједнице које чине привид црногорског друштва немају адекватан одговор на расизам и понижења која пристижу из Загреба. Адекватан одговор би подразумијевао познавање историјских чињеница, нарочито оних које указују на фаталне историјске грешке у односу према хрватској и, генерално, западњачкој пози супериорности. Да Црна Гора води политику са минимумом достојанства, онда Хрватску не би требало само подсјећати на туђманизам као синоним за производњу вјештачког незадовољства у циљу растурања Југославије, већ би се могло ићи даље у историју и подсјетити на муке једног од утемељитеља хрватског сталешког национализма, загребачког каноника Јураја Раткаја (Велики Табор, 22. децембра 1612 – Загреб, 1. септембра 1666), који је јадиковао због расизма истакнутог холандског интелектуалца и историчара Петера Опмера. Опмер је о словенским народима записао:
„Словени су били народ поријеклом из Скитије који су, помијешавши се с Вилтима и Вендима, запосјели напуштена насеља Вандала, Гота и других народа те су непрестано узнемиравали цијелу Германију и Илирик. Та прљава и гнусна раса толико се намножила да у источној и сјеверној Европи нема ниједног другог језика који користе толики народи као што је то од различитих варварских дијалеката скрпани словенски језик.“
Црногорско друштво, са минимумом консензуса о томе шта представља његово достојанство, у званичном обраћању хрватским властима цитирало би Раткаја и поручило да је заиста трагично што представници нама најближег хрватског народа сада чине колективног Опмера према источним истојезичницима. Док им један базен представља проблем, загребачки аеродром назван по Туђману остаје незамјетан.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
