Пише: Вук Бачановић
Сваки пут кад сам присиљен да прочитам неки од патетичних емотивно уцјењивачких памфлета Анрија Левија, подсјетим се да се ради о предлошку корпоративног, агендашког новинарства које је обиљежило епоху пост-истине: ред шокираности, ред морализма, ред дисторзије историјских и свих других чињеница и њихове злоупотребе, ред паковања пожељне политичке поруке и наравоученије у стилу „сви смо данас нешто научили“. Ништа другачије није његова посљедња књига, односно памфлет „Усамљени Израел“: Театрални долазак у Израел након 7. октобра, шок, невјерица, Хамас је исто што и Хитлеров Вермахт, Путин је Хитлер, Украјинци су отприлике прогоњени Јевреји данашњице, евроазијска идеја је суштински исламистичка и антисемитска. А Левијево наравоученије је парафразирање истребљивачке поруке израелског премијера Бењамина Нетањахуа:
То је освета Амалика, најстаријег непријатеља јеврејског народа, оног који се појавио чим су Јевреји изашли из Египта и улогорили се у Синајској пустињи. Сада је изашао из заборава да лупа на наша врата и удара у наше уши.
Вук Бачановић: Ђукановић служи Вучићу, а коме служи Ивановић?
Амалик представља радикални негационизам који, од једног до другог отјелотворења још од времена Амана, инспирише исте планове за „коначно рјешење“, а Хитлер је био његово најсвјежије лице. Амалик је застрашујуће биће које нема друге особине или вољу осим урођене, радикалне и вјечне мржње коју носи према Јеврејима. Откад постоје Јевреји, Амаликово име је било довољно да изазове страх и дрхтање међу побожнима—па чак и међу онима који нису толико побожни!
Дакле, актуелни рат нема баш никакве везе са предисторијом формирања јеврејске државе на начин да је колективни антисемитски запад кривицу за Холокауст одлучио преломити преко леђа народа који нити га је организовао, нити у њему учествовао, за разлику од доброг дијела земаља данашњег „цивилизованог свијета“. Нема никакве везе са англоамеричком колонизацијом, а још мање са капитализмом и отворено израженом намјером да се у палестинским територијалним водама експлоатише природни гас, а у Гази граде монденски туристички рисорти за мултимилионерску клијентелу. Нема ни са чињеницом да дио остатака тог народа одбија да се помири са том чињеницом, већ је посриједи мистични трансвременски непријатељ Амалик.
И не, аутор овог комплетног идиотлука није неопаганин Драгош Калајић који је Радована Караџића проглашавао реинкарнацијом ни мање ни више него краља Артура, већ свјетски реномирании интелектулац, аутор драме „Хотел Европа“ у режији сарајевског режисера Дине Мустафића изведене 2014 године која, између осталог, садржи сљедеће сцене: Француски интелектуалац долази у Сарајево и закључује да би оно требало постати пријестолница Европске уније, да умирућој Европи треба “пипетом” трансплантирати узорке Сарајева, те да је Бакир Изетбеговић, син славнога оца, сличан Едмунду Хусерлу. (Отац и син, предсједници, смијешно…
Уствари, и не личе толико… Мада… (Фокусира на Бакира, увећава да види детаље. Види се да је наједном примијетио нешто изванредно) Мада јест запањујуће… Иста брада… Исто чело… Исти изузетно цивилизован израз… Никада ми није пало на ум. Можда ни њему нико није скренуо пажњу… Је ли то знак? Да ли да му, ако се предомислим, одем и кажем “Господине предсједниче, чудно је колико ви личите на Едмунда Хусерла, једног од највећих филозофа 20. вијека.” (Проналази портрете младог Едмунда Хусерла и ставља их преко слике Бакира Изетбеговића)).
Вук Бачановић: Европа шта?
Овдје је далеко мање битно због чега је чак и свођење комплексних историјских процеса на „Амалика“ смисленије од крунисања Изетбеговића млађег за новог Хусерла од стране Левија и Мустафића. То је већ ствар укуса различитих идиотизованих публика, глобалне и локалне. Право питање гласи: ко је одговоран да се на просторима бивше Југославије толика количина чистог идиотлука почне узимати здраво за готово? Односно, како смо дошли до тога да нам таква гомила будалаштина постане општеприхваћена друштвена нарација? И како је могуће да она веже наизглед непомирљиве противнике Милорада Додика и Ненада Чанка који су недавно, о годишњици Хамасовог напада на израелску територију 7. октобра изразили жаљење искључиво због израелских жртава? Због чега Чанак није стао на томе, већ је уништење Газе упоредио са Хирошимом, чији се нестанак у нуклеарном пожару не би догодио без претходног јапанског напада на Перл Харбур, што нас опет враћа на левијевштину о Палестинцима из Газе као нацистима који су добили оно што су заслужили од цивилизованог свијета, између осталог и Европе коју, у режији Дине Мустафића, спашавају Бакир и Алија Изетбеговић?
На сва ова питања може се одговорити врло једноставно: Због тога што је инсталирање међународних и подршка домаћим верзијама идиотизма као норми политичког мишљења дио колонизаторске стратегије затупљивања. Више уопште није битно јесте ли Алија и Бакир Изетбеговић, Милорад Додик, Ненад Нешић, Рамо Исак, Драган Бурсаћ или Момчило Крајишник, па чак јесте ли живи или мртви. На вама је да будете глумци у представама Левија и њему сличних оперативаца, јер су то прописани оквири вашег постојања. Пишући о својој колонизованој Африци, политички филозоф неких бољих времена Омар Франц Фанон је закључио да „политички човјек мора знати да ће будућност остати неприступачна све дотле док народна свијест буде неразвијена, неизграђена и замућена.“ А она ће остати таква док јој памет диктира њен „Амалик“. Амалик глупости.
