Када је ријеч о односу према Србији, Срби који данас живе у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској стоје као човјек заглављен на уском прелазу над набујалом ријеком: са обје стране вода хуји, а са обале се довикују они који тврде да баш они знају гдје му је права кућа и ко му је крив што се уопште нашао ту гдје јесте. С једне стране налази се готово општеприхваћени став бошњачких, хрватских и неоцрногорских радикалних националиста да са Србијом не смију имати никакве везе, да све своје послове морају рјешавати у „матичним пријестолницама“, а да, ако им је Србија баш толико драга као „резервна домовина“, слободно у њу могу отићи — под условом да са собом понесу само онолико земље колико им остане на опанцима или тракторским гумама, да се не би, не дај Боже, нарушила чистоћа државног асфалта.
С друге стране стоји теза радикалних српских политичара из Србије, али и оних који представљају Србе у Црној Гори и БиХ да је Србија, и само Србија, матична држава свих Срба — као да су у питању несташна дјеца из обданишта која су се, грешком васпитачице, заиграла предалеко од дворишта, па их сада треба сабрати под једну шљиву и један катастар. Наизглед супротстављени, ови ставови су у суштини савршено усклађени, као двије руке истог тијела које вас једном гура напоље, а другом вуче унутра, али увијек с истом поруком: ниси ти овдје свој.
Вук Бачановић: Бијег од џамије, или српска политика кукавичлука | Журнал
И једни и други Србе ван Србије „као“ не виде као аутохтону популацију чије су традиције уткане у саме темеље државности и Црне Горе и Босне и Херцеговине, већ као неку историјском грешком залуталу дијаспору, која се случајно затекла на погрешном мјесту. Управо ту се, као у старом фиоцираном досијеу, уклапају расистичке тезе потекле из хрватских правашких кругова XIX вијека, касније дотјеране и лакиране у неокалајевштину и дукљанштину: да су Срби ван Србије страно тијело, болест на ткиву „тисућетне државности“ сусједне нације. Па им се, из бриге за њихово здравље, савјетује тишина, послушност и спремност да марљиво извршавају сваки сегмент асимилационе терапије — било као православни Хрвати, Босанци, национални Црногорци или нешто четврто, по потреби и дневној политичкој прогнози. Тако, у тој горкој иронији историје, Србин ван Србије постаје као гост који је истовремено и сувишан и неопходан: сви би да га смјесте негдје ван куће, али нико – а помало и он сам – да призна да је одувијек био код куће.
Уз све то, ваља јасно и гласно рећи – истим овим језиком и без историјске шминке и покушаја додворавања било коме – да је српска држава на просторима данашње Црне Горе и великих дијелова Босне и Херцеговине постојала далеко прије него на већини територија данашње Републике Србије. Та чињеница, непријатна као пукотина у темељу лажних и штетних наратива која се не да прекрити ни најдебљим слојем малтера, причу о Србији као ексклузивној „матици“ чини не само нетачном него и дубоко штетном. Јер такво схватање не брише само сложену историјску стварност, него постепено производи и једну опасну, очајничку свијест да се са правашко-калајевским и правашко-дукљанским теоријама морамо помирити као са судбином: да или стрпљиво чекамо припајање Србији које се никада неће догодити, или да се психолошки припремамо за добровољни или присилни егзодус који би, за разлику од првог, сасвим лако могао догодити – или, у најбољем случају, да преживљавамо на неком комадићу територије који нам од историјских отаџбина преостане, а који ће нам, уз обезбијеђене трошкове сахране и надгробног споменика, „поклонити“ окупатор и његови домаћи сарадници.
Често чујем аргумент да Срби ван Србије, с обзиром на интензитет асимилационих политика, без Србије као матичне државе не би преживјели. Тај аргумент је само дјелимично тачан. Не зато што треба глумити хладног архивисту пред живом политиком, него зато што се овакве ствари не могу промишљати по моделу „шта би било кад би било“: Србија, хвала Карађорђу и устаницима, постоји – и не постоји као мисаони експеримент већ као држава, додуше заробљена колонијалним статусом баш као и Босна и Херцеговина и Црна Гора и у чему је кључ разумијевања свих њених катастрофалних политика, које су комплементарне са прекодринским антисрпским сентиментом.
Вук Бачановић: „Калајев пројекат“ или историјски континуитет? У одбрану имена Бошњак | Журнал
Управо због тога, право питање није да ли нам Србија „треба“, него да ли нам Србија- промовишући агенду себе као ексклузивне матице (а да не говоримо о унапријед пропалом пројекту „Српског света“, који је више личио на рекламни слоган него на стварну политику) — оним што даје, и начином на који то условљава, помаже или одмаже. Јер помоћ која тражи да прво потпишеш туђу интерпретацију статуса у сопственој кући зна бити као кишобран који ти дају тек кад пристанеш да је пролом облака са грмљавином и градом твоја кривица. Да ли таквим приступом Србија ради за Србе ван Србије — или, у пракси, ради за њихове противнике, јер им испоручује најбољи могући доказ да су Срби у Црној Гори и БиХ само „испостава“, „дијаспора“, привремени станари историје „измишљени“ у 19. вијеку?
Замислимо, дакле, другачији и логичан приступ Србије: не да гура историјски нетачну причу о себи као јединој „колијевци српства“, него да систематски подржи оне наративе који Србима и у БиХ и у Црној Гори објашњавају — мирно, упорно и без хистерије — да су то њихове историјске отаџбине; простори на којима је државотворна традиција српског имена и српске политичке стварности постојала тако рано и тако дубоко да без ње многе касније „државности“ не би биле могуће. Али истовремено: да Србија уважава да у тим државама живе и равноправна људска бића која са Србима живе, а нису Срби и која те државе доживљавају другачије и имају право на свој доживљај – и да се баш зато мора говорити језиком грађанске зрелости, а не племенске команде.
То би, за разлику од постојеће, била политика која помаже да се остане тамо гдје се јесте – не као гост који мора бити тих, нечујан и испрепадан да не ремети мир комшије који је умислио да је једини домаћин, него као домаћи човјек који је довољно пристојан да зна да кућа има више укућана, али и довољно свјестан да му нико не може и нема право затријети праг на којем је рођен. И више од тога: то би била политика која би самим својим постојањем, мирноћом и мудрим приступом, постепено доводила до преиспитивања антисрпских наратива – не без полемике, јер је она нужна и здрава, него без урликања парола типа „ово је Србија“ или паничног „бјежмо у Србију“, које само хране управо оне конструкције против којих се наводно боре. У таквој атмосфери, антисрпски наративи би, временом, морали да се урушавају сами од себе, јер би постајало све теже тврдити да је неко „страно тијело“ ако у свему што јесте и што ради представља живи, видљиви и одговорни дио заједнице.
Вук Бачановић: Свети Сава између српског и бошњачког примитивизма | Журнал
Један јасан и поучан примјер таквог приступа био би упорно и стрпљиво објашњавати колико је Први српски устанак, који Србија данас обиљежава као Дан државности, био револуционаран не само у националном него и у дубоко цивилизацијском смислу — као радикалан обрачун са феудалним поретком и логиком насљедне потчињености. Без тог историјског преседана, без побуне која је у темеље политичке стварности овог простора уписала идеје егалитарности и отпора експлоатацији човјека по човјеку, чак би и касније државности југословенских република Црне Горе и Босне и Херцеговине – – које се данас радо позивају управо на те вриједности – биле крајње упитне, ако не и незамисливе.
Била би то, уједно, и тиха али снажна политичка лекција – и нама самима и другима – да се у поднебљима идентитетске прошараности, укрштених традиција и различитих, али сродних читања историје, ствари никада не смију преламати преко кољена. Јер у таквим просторима нагле одлуке обично не доносе рјешења, него катастрофалне ломове са несагледивим посљедицама. Ми, хтјели то или не, немамо ближих једни од других, и управо то је чињеница коју морамо имати пред очима у настајућем, турбулентном мултиполарном свијету, препуном бескрупулозних лешинара који стрпљиво чекају да неко други обави прљави посао саморазарања.
Другим ријечима, Срби морају бити најбољи Црногорци и најбољи Босанци и Херцеговци управо зато да би поразили злочиначке приче о себи као уљезима на сопственој земљи. Тек у том тренутку Србија престаје бити „иностранство“ или једина замишљена матица, и постаје оно што историјски већ јесте: дио истог простора који се, без комплекса и без искључивости, може осјећати као отаџбина на једнак и недјељив начин као оне у којима живимо.
