Пише: Мића Вујичић
Шта бројна нова издања Животињске фарме и 1984. говоре о времену у коме живимо? Када је реч о домаћим писцима и књижевницама, издвајамо роман Рт Саше Илића и нефикцијско дело Црњански између два Берлина Радивоја Цветићанина.
Бестселер тривија године? На почетку новог трилера Тајна над тајнама (издавач: Соларис; превод: Тања Бркљач и Аљоша Молнар), Ден Браун цитира Николу Теслу. Глумица године? Сара Џесика Паркер. Чланица сазива Букеровог жирија који је награду доделио Дејвиду Солоју. Џастин Џордан, уредница за фикцију у Гардијану, есејизирала је о белинама у награђеном Месу (Flesh): канадско-мађарски писац прати животни пут јунака Иштвана тако да смо непрекидно одсечени од његових мисли и емоција, чујемо најчешће: „ОК“, увиђајући искључиво како други реагују на њега, што сматра ризичним али успелим поступком.
Боока, која је пре два лета објавила Солојеву књигу Све што је мушкарац, у преводу Александра Милајића, представила је већ роман Каирос прошлогодишње лауреаткиње Џени Ерпенбек. „Емотивни и политички прожет заплет“ о вези студенткиње и педесетогодишњег књижевника, смештен у Источни Берлин, у осамдесете. Љиљана Илић добила је признање Милош Н. Ђурић за превод.
Раритети? У октобру је, на енглеском, штампан избор новинских колумни Џени Ерпенбек Things That Disappear (Ствари које нестају, у Немачкој изашла 2009), о предметима, наизглед ситницама, везаним за ДДР; кратки есеји првобитно штампани у дневнику Франкфуртер алгемајне цајтунг. Магнифицент – вришти с корице мисао Џејмса Вуда, критичара Њујоркера.
У Контрасту проналазимо управо Вудову фрагментарну есејистику Како се гради прича (превод: Маша Томановић), посвећену теорији приповедања, ликовима, детаљу, свести, језику, дијалогу, форми, истини, конвенцији, реализму… Свакако – Флоберу, те успону фланера.
Капитално издање? Свеске (1957–1972) Емила Сиорана (Службени гласник; превод, предговор и коментари: Бојан Савић Остојић), на хиљаду страница. Понети празничном атмосфером, примећујемо да је филозоф био врло продуктиван 1. јануара. „1. јануар 1971: У хотелу Мажори, пре двадесет година, стекао сам навику да на два или три месеца качим фотографије људи које волим. Пред Шопенхауровом сликом спремачица ми је једног дана рекла: Је ли то слика господина вашег оца?“
Откриће? Хишам Матар је написао један од најбољих фланерских романа у последњих неколико деценија. Халид, главни јунак Мојих другова (Лагуна; превод: Дубравка Срећковић Дивковић) неуморно хода улицама Сохоа, сећајући се бурних догађаја из прошлости, детињства и дечаштва у Либији. Арапско пролеће доноси епилог; недоумицу да ли се попут два пријатеља из егзила врати у домовину.
Несумњиво, Мађарска јесте земља 2025 када говоримо о литератури. Не једино због поменутог Иштвана: Ласло Краснахоркаи добио је Нобела. „У густом ткању готово бескрајних, но граматички беспрекорних реченица, иронична се поента, захваљујући структури мађарске синтаксе, каткад често одлаже до краја. Скоро непрекидно показује фини, суздржани, а на моменте и урнебесни смисао за хумор“, објаснио је у Радару преводилац Марко Чудић.
Најлепша реченица: „У подземље се улази кроз распукло дебло старог јасена.“ Отвара Подземље Робета Макфарлана (Културни центар Новог Сада; превод: Игор Цвијановић и Ален Бешић), можда најбољег путописца нашег савременика. Путовање у дубоку прошлост: опис арктичких морских пећина, глечера на леденој капи, гробница из бронзаног доба, катакомби Париза…
Блум је најпре реиздао Равнице Џералда Марнејна, па роман Унутрашњост истог писца, оба у преводу Милоша Митића. Аустралијски кандидат за „Нобела“, премда није напуштао земљу, нераскидиво је везан за Мађарску. У Унутрашњости, јунакиња-уредница језик приповедача назива „сетним мађарским”.
Тренд? Међу поновљеним класицима, чије прозне и поетске громаде јесу деценијама битан део продукције, делује невороватно колико се, и у којим све новим форматима, од јануара до децембра, изнова појављује – Џорџ Орвел. Чаробна књига има 1984 у преводу Марије Павићевић, Вулкан у преводу Љиљане Петровић Весковић, Халабоока у преводу Армина Медића. Стела је штампала Само нек се аспидистре вијоре (превод: Јелена Катић Живановић); Darkwood графичку верзију 1984 (адаптација, цтреж и насловница Матијаш Намаи), Орландо понудио звучни снимак исте прозе. Животињску фарму поновили су Халабоока (превод: Армин Медић), па Центар за изучавање традиције Укронија (превод: Мирко Бижић). А Слуш звучни снимак…
Збирке прича? Повезане сторије у Мини-хорору Барби Марковић (Геопоетика; превод: Тијана Тропин), за које је списатељица добила престижну награду Сајма књига у Лајпцигу за прозу написану на немачком (!), преузимају форму Микијевог алманаха. „Убацивала сам елементе блиске поменутом издању. Временске одреднице: пет минута касније и слично. Постало је јако забавно; мали, забавни, хорор заплети. А хорори су углавном свакодневни. Има и чудовишта, али се скоро све сторије односе на друштвене, на социјалне страхоте“, казала је Барби Марковић за наш недељник. Играла се фантастиком или не, кожа и тело мотиви су који привлаче нарочиту пажњу.
Диракова једначина из наслова књиге приповедака Јелене Ленголд (Архипелаг), тиче се квантног преплитања. Лаички, две честице, повезане у одређеном тренутку, остају повезане заувек, упркос удаљености. Књижевница успева да чврсто везујући нараторе за свакодневицу, најпре обиљем упечатљивих детаља, досегне поље најтежих животних питања, посматрајући, рецимо, косину под којом остатак хладног светла реже зграду на пола.
Роман? Рт Саше Илића (Академска књига). Четири стотине страна подељено је на три дела: „Од самог почетка“, „На путовању“, „До дана данашњег“, па даље на „угаљ“, „бакар“, „злато“, „литијум“ и „опал“, са радњом везаном за Ртањ и пет надморских висина, док унутрашња позорница открива три године: 1942, 1992 и 2022. Илића занимају различити друштвени пореци, механизми отпора, однос друштва и природе, но нас за ове редове најпре везују ликови. По обичају му испева да у епском замаху споји заводљиве, малтене хипстерске сцене садашњице са најдубљим талогом прошлости.
Најбоље нефикцијско дело? Црњански између два Берлина (1926–1936: од Сеоба до Идеја) Радивоја Цветићанина (Алетеа), проза коју одликују избрушен стил биографа, неуморни жар за истраживањем (проучиће чак и поштанске жигове са старих коверти да исправи ствари), спремност на полемику… Богато опремљено издање са надахнутим поговором Боре Ћосића, употпуњено скеновима различитих докумената, завршава „аппендиxима“. Поглављем „Црњански на једном доручку и једној вечери код Хитлера“, што излази изван временског оквира његовог проучавања, иако се за њих читалац прво залепи – налик документарцима са ТВ канала резервисаним за историју. Одлучивши да опише пишчев живот од 1926. до 1936, он узима кључни период бурног, сложеног и неухватљивог животописа да би одгонетнуо оно што се у њему догађало и пре и после тога.
Најбољим књигама колумни враћамо се због стила колумнисте или бурних историјских догађаја. Колекција текстова Одрастање у Србији Дејана Илића (Библиотека XX век), првобитно штампаних на Пешчанику, овде подељених на прво и друго полугодиште, привлачиће будуће читаоце и због једне и због друге ствари. Уредник едиције Иван Чоловић с правом верује да Илић „хвата тренутак у коме живимо – тренутак могућег великог преокрета и промене, и конкретне огромне наде да је промена набоље могућа“.
Извор: Радар
