Пише: Вук Бачановић
Сваког 11. јула јавни простор на простору бивше Југославије готово по правилу постаје поприште исте, одавно предвидљиве расправе. Једни понављају да је у Сребреници почињен геноцид, други то одлучно одбацују. Као да се сва трагедија осам хиљада прекинутих живота, хиљада ожалошћених породица и једног дубоко рањеног друштва може свести на један једини одговор: „да“ или „не“. А управо нас најозбиљнија међународноправна литература учи да је ствар далеко сложенија. Не зато што би спорила размјере злочина, него зато што ни сама правна наука не тврди да једна ријеч, па макар она била и најтежа у њеном рјечнику, може исцрпити пуно значење људске трагедије.
Пресуда Претресног вијећа Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у предмету против Радислава Крстића из 2001. године представљала је прекретницу у развоју међународног кривичног права. По први пут је један међународни суд закључио да су злочини почињени у Сребреници у јулу 1995. године представљали геноцид у смислу Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године. Жалбено вијеће је 2004. године потврдило ову правну квалификацију, иако је преиначило Крстићев облик кривичне одговорности, док су касније пресуде у предметима Поповић и други, Толимир, Караџић и Младић у суштини прихватиле и даље разрадиле правне стандарде успостављене управо у предмету Крстић. Тако је ова пресуда постала темељ цјелокупне касније судске праксе о Сребреници.
Шта је, заправо, суштина хашких пресуда?
Међу најпознатијим браниоцима правног промишљања које је произашло из пресуде Крстићу налазе се професор међународног права Пајам Ахаван са Универзитета Мекгил, некадашњи правни савјетник Канцеларије тужиоца ICTY, професор Антонио Касезе, први предсједник Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију и један од најзначајнијих савремених теоретичара међународног кривичног права, као и професор Лери Меј, амерички филозоф права, који је у својим радовима о геноциду и злочинима против човјечности бранио правно образложење Трибунала. Њихови ставови прихваћени су и у бројним каснијим коментарима Конвенције о геноциду и међународног кривичног права, те су значајно утицали на начин на који се данас тумачи злочин геноцида у међународној судској пракси.
Једнако оштру критику упутила је и начину на који је Трибунал протумачио кључне појмове Конвенције. Посебно је оспорила закључак да убиство војно способних мушкараца, уз истовремено организовано премјештање жена, дјеце и стараца, може представљати „уништење значајног дијела“ заштићене групе. По њеном мишљењу, Суд је превише растегао значење појмова „уништити“ и „у дијелу“, ослањајући се више на претпоставку да локална заједница више неће моћи да опстане него на доказ да је постојала намјера физичког уништења те групе. Указала је да чињеница да су жене, дјеца и старци организовано пребачени на територију под контролом Армије БиХ представља околност која мора бити пажљиво правно анализирана, јер може упућивати на закључак да је циљ био протјеривање и трајно уклањање становништва са одређене територије, што је обиљежје етничког чишћења, а не нужно и геноцида. Према њој, Суд је тиме практично прихватио да се уништење локалне заједнице може изједначити са уништењем дијела читаве етничке групе, иако такво тумачење не произлази јасно ни из текста Конвенције ни из њене дотадашње примјене.
Саутвик је упозорила да овакво тумачење има много шире посљедице од самог предмета Крстић. По њеном мишљењу, прекомјерним ширењем појма геноцида постепено се брише разлика између геноцида, етничког чишћења и злочина против човјечности, што може угрозити досљедност и универзалну примјену међународног кривичног права. Управо зато закључује да би правна квалификација злочина против човјечности у овом случају била досљеднија Конвенцији о геноциду, а да притом ни на који начин не би умањила тежину почињених злочина, моралну осуду њихових извршилаца нити обавезу међународне заједнице да реагује на масовна страдања. Штавише, она предлаже супротан приступ: умјесто ширења дефиниције геноцида, треба проширити међународноправну обавезу спречавања и кажњавања свих масовних злочина, укључујући и оне код којих није могуће доказати специфичну геноцидну намјеру.
Сличном линијом, али из перспективе историје геноцида, кретао се и Ив Тернон. Он је прихватао да је Сребреница представљала најтежи појединачни злочин у ратовима у бившој Југославији и говорио је о „геноцидном чину“, али је истовремено сматрао да се историјски појам геноцида не може свести на један локализован масакр, ма колико он био стравичан. Према његовом тумачењу, геноцид подразумијева систематско и планско уништавање значајног дијела читаве заштићене групе на ширем простору, без обзира на пол и узраст жртава, као што је био случај са Јерменима, Јеврејима или Тутсима. Управо зато упозорио је да је квалификација Сребренице као геноцида отворила „Пандорину кутију“, јер би постепено могла замаглити границу између геноцида, етничког чишћења и злочина против човјечности, што би, по његовом мишљењу, дугорочно угрозило правну прецизност самог појма геноцида.
Народи и човјечанство
Посебан заокрет у овој расправи доноси једна од најугледнијих америчких стручњакиња за међународно кривично право Мадлен Морис, која питање више не поставља на нивоу тумачења Конвенције о геноциду, већ, из понешто другачије перспекиве, на нивоу саме моралне филозофије међународног права. По њеном мишљењу, није саморазумљиво, ни са моралног ни са нормативног становишта, да је злочин почињен са намјером уништења групе одређене расом, етницитетом, држављанством или религијом нужно страшнији од злочина чији је циљ уништење неке друге, макар и потпуно произвољно одабране групе људи. Злочин против човјечности, сматра Морис, већ сам по себи носи најтежу могућу моралну осуду и у потпуности изражава тежину таквог чина. Покушај да се унутар масовних злочина успостави својеврсна хијерархија ужаса, у којој би геноцид био издвојен као категорија изнад свих осталих, по њој више прикрива него што открива стварну величину људске трагедије, јер посредно умањује тежину злочина против човјечности. Управо зато Морис иде корак даље од већине аутора и износи провокативан став да би радије видјела да геноцид није издвојен као засебно кривично дјело, већ да остане у оквиру шире категорије злочина против човјечности.
Управо тај угао разара и наизглед ублажујућу формулу да су убијени Бошњаци Сребренице били „само“ људи способни да носе оружје. Способност да се носи оружје није злочин, нити човјека претвара у легитимну мету када је заробљен, разоружан и стављен под контролу. У тренутку стријељања они више нису били „војна пријетња“, него заточени људи којима је одузета свака могућност отпора. Формула „војно способни мушкарци“ зато не објашњава злочин, него га језички удаљава од онога што се заиста догодило: хиљаде појединачних живота сведене су на једну апстрактну категорију, а затим уништене.
Морисина аргументација подсјећа да морална тежина злочина не зависи од тога у коју су правну или социолошку групу жртве сврстане. Чак и када би починиоци све мушкарце посматрали као могуће будуће борце, намјерно погубљење заробљеника по тој општој претпоставци остаје масовно уништавање људи због особине која им је колективно приписана. Израз „способни да носе оружје“ не може избрисати чињеницу да су међу њима били синови, очеви, малољетници, старци и цивили, нити може претворити организовано стријељање беспомоћних људи у војну операцију. Он само показује колико политички језик може постати средство дехуманизације жртве.
Управо због тога ова расправа о правним квалификацијама не би смјела постати замјена за разумијевање људске патње. Мадлен Морис с правом упозорава да право понекад, настојећи да направи хијерархију најтежих злочина, ризикује да засјени саму величину људског страдања. У том упозорењу крије се важна истина.
Геноцид као духовна категорија
Ријеч геноцид (од грчког γένος – народ, род и латинског caedere – убити) у српском, односно босанском језику није само правни термин. Њен најдословнији превод јесте народоубиство. Она не говори о само бројевима, статистици или правним категоријама. Она говори о томе да је неко донио одлуку да један народ остане без својих људи. Управо зато та ријеч није само правни појам; она је један од најстрашнијих израза које је људски разум може створити. Прије него што је латинска кованица ушла у суднице и правне коментаре, српски/босански термини као покољ, и убиство народа су у људску савјест продрли као покушај да се именује зло које превазилази уобичајене представе о злочину. Али ниједна ријеч, ма колико тешка била, не може сама обухватити дубину онога што се догоди када човјек свјесно приступи уништавању другог човјека. Зато то више није само питање права. То постаје питање историје, антропологије, теологије и, на крају, питање наше сопствене савјести.
За српски народ Сребреница – без обзира на правне квалификације и мишљења различитих стручњака за међународно право – остаје најтежи злочин почињен у његово име у модерној историји. Управо зато што је XX вијек за Србе био вијек незамисливих страдања, од албанске голготе и Првог свјетског рата, преко Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца и безбројних других мјеста гдје су Срби искусили шта значи народоубиство, Сребреница представља страшан не само политички, војни, већ и суштаствено духовни пораз на самом крају тог истог вијека. Народ који је толико пута ридао над својим јамама и својим гробљима морао је боље од других разумјети шта значи када мајка остаје без сина, када дијете остаје без оца и када земља годинама крије кости оних који се никада неће вратити. Управо зато Сребреница није само историјски него и морални догађај, који се не тиче само бошњачких жртава и њихових породица, него и колективне српске савјести.
Православно предање учи да је сваки човјек икона Божја. Зато масовно убиство никада није само уништавање живота; оно је покушај брисања свештеног лика Божјег из материјалног свијета. У том смислу, ријеч народоубиство не означава само уништење једног народа него и рану нанесену читавом човјечанству. Због тога ниједна пресуда или правно промишљање, ма како они гласили, не могу бити посљедња ријеч о Сребреници. Посљедњу ријеч морају имати истина, саосјећање и покајање.
Јер тек заједница која у сузи „другога“ препозна исту бол која је текла његовом историјом, и која над туђим мртвима утиша сваки изговор и сваку мржњу, постаје истински достојна да и њене ране буду примљене са истинском љубављу и разумијевањем простога човјека, што је далеко врједније од сваког глобалног тврђења геноцидног политичког пазара. То нема никакве везе са политичком трговином геноцидом, у којој мртви, туга и сјећања постају дипломатски капитал, средство притиска и оружје против живих. Истинско памћење не пита каква се корист може извући од жртве, него како се пред њом може стајати без бјеснила, лажи, користољубља и мржње.
