Пише: Филип Драговић
Није битно шта је досита Александар Станковић у етничком или националном погледу, нити који су прави мотиви Kомшићевог питања. Овај знаковити кадар је битан да нам „приопћи“ у каквој то држави живе грађани Хрватске, када на државној телевизији, у ударном термину, најпознатији водитељ те куће, најприје не смије рећи да није Хрват, а потом мора појаснити, чисто да се зна, да „није Србин“. Ето, та антисрпска Станковићева изрека, овјековјечена на овом видеу, бјелодано објашњава зашто ће на Томпсоновом концерту, тамо гдје трче коњи, бити публике готово колико и броја Срба протјераних из Хрватске од времена „првих демократских избора“ до данас.
Или зашто њихов министар вањских послова има образа да црногорским новинама каже да „Лоре“ није ни било, а да му се, из истих стопа, не свиђа име базена у Kотору.
Или зашто цијели „Максимир“ узвикује „Спремни“, онда када помахнитали Џо Шимунић позива „За дом“… итд.
Хрватска и етнички Хрвати у њој су, јамачно, 90% највећи националисти на Балкану и у Еуропи. Они тај свој, такав и толики, национализам не умију изразити никако другачије него као антисрпски шовинизам (послушајте баљезгарије Игора Штимца од прије неки дан, када своју љубав према Томпсоновој поезији „објашњава“ тако што тврди да се Србија свела на „београдски пашалук“). И то они нити крију, нити се тога стиде. Па зашто онда да их ми зовемо другачије или да их посматрамо из другог угла!?
Они су поносни становници земље која је:
– протјерала преко 200.000 грађана српске националности са своје територије, а оним Србима који су повјеровали њиховом позиву да остају кућама, пресудила на кућном прагу;
– претходно их избацила из Устава у ком су се као државотворни и историјски народ налазили у СР Хрватској;
– била неспособна да са државног нивоа донесе резолуцију о геноциду над Србима у НДХ, и да недвосмислено забрани обиљежја нацизма и фашизма;
– усташким злочинцима подигла споменике (у шта спада и именовање улица);
– поломила готово све ћириличне табле, а присвојила као свога Николу Теслу;
– као мало која европска земља, у свом главном граду дочекала Хитлера са цвијећем и пјесмама;
– оружаним постројбама разбила бившу државу, под геслом „Југославије више нема – мој задатак је завршен“, а сваки детаљ тог војног подухвата прогласила за агресију на „лијепу њихову“;
– у загребачком Дому спортова извиждала француску Марсељезу, а потом најавило „најљепшу химну на свијету“;
И тако даље, и све томе налик.
