Пише: Вук Бачановић
Након упада Вучићевих батинаша у зграду Универзитета у Новом Пазару и затим покушаја режимских простачких таблоида да догађај прикажу као међунационални сукоб, још само човјеку глупом или до те мјере поквареном да игнорише реалност није јасна истинска нарав режима Александра Вучића, а то значи: једна од балканских платформи за одржавање завађених друштава на рубу хаоса – и то само уколико испуњавају све захтјеве страних амбасада у оквирима колонијалне подређености. Другим ријечима, можеш играти улогу миротворца само уколико непрестано потичеш на мржњу и сукобе. Наравно, Србија није једина платформа ове врсте, будући да сличне функционишу и у Сарајеву, Подгорици и Бањалуци, али је, с обзиром на историјске околности, односно националну и државничку традицију, најразвијенија.
Међутим, знак да је режим у паници и да себи више не може приуштити ни пропагандисте који барем читају Википедију јесте ударни наслов у једном од СНС-ових сметларских портала:
„Алаху екбер“ и псовке Исусу у Новом Пазару – држава очистила Универзитет од екстремиста
Дакле, режимски медиј извјештава да су екстремисти, дакле екстремни муслимани, викали „Бог је највећи“ и вријеђали хришћане псујући Исуса Христа.
Да се ради о унапријед договореном спину, свједочи и изјава ненадлежног предсједника, који овај пут наступа у својству теолога:
„Да је неко пљувао по Курану као што су они по Исусу Христу, ја бих био први који би тражио хапшење. Али овдје нема ни једне реакције бошњачких странака. То је срамота“, рекао је Вучић.
Напротив, навикли смо да је све што изађе из Вучићевих уста – срамота.
Јер тврдити да су „екстремни муслимани“ псовали Исуса Христа једнако је тврдњи да су псовали властито свето писмо – Кур’ан. Зашто? Цитирајмо само два ајета:
Сура Ен-Ниса (Жене), 171:
Исус, син Маријин, јесте само Алахов посланик и Његова ријеч коју је упутио Марији и дух од Њега.
Сура Али-Имран (Имранова породица), 42:
И када анђели казаше: „О Маријо, тебе је доиста Бог одабрао и чистом учинио! Он те је над женама свих свјетова узвисио!“
Је ли могуће да међу Вучићевим „студентима који желе да уче“ нема ниједног који би му објаснио да, уколико је Христос према исламској акиди (вјеровању) كَلِمَةُ ٱللّٰهِ (Kalimatullāh), Ријеч Божја, и رُوحُ ٱللّٰهِ (Rūḥullāh), Божји дух, то значи да су „екстремни муслимани“ псовали Бога који је ту своју Ријеч и Дух упутио Марији „узвишеној над женама свих свјетова“?
Да не говоримо сада о, за створења из ћациленда недостижним сазнањима критичке историографије и религионистике, да се хебрејска ријеч מַחֲמַד (maḥămad), која се у старозавјетној Пјесми над пјесмама појављује више пута у облику именице која означава „драгоценост, оно што је жељено, вољено, хвале вриједно“, и која се по православном светоотачком тумачењу односи на месију Христа, појављује као апелатив Мухамед код учитеља монотеизма за којег муслимани вјерују да је Божји посланико. Што имплицира да је он, као врло вјероватно ученик јудео-хришћанских хетеродоксних учитеља који су дјеловали у Арабији, себи надјенуо спаситељско-месијанско име, попут грчког Χριστός, односно српске изведенице тог имена Ристо.
Али зашто би господар ћација водио бригу о томе колико су наше традиције заправо исконски испреплетене и компатибилне, осим ако то служи његовом личном месијанском комплексу, због којег себи допушта да брани Христа од ислама и муслимана, код којих псовање Христа подразумијева апостасију од властите вјере.
Све ово, међутим, није само један у низу Вучићевих хушкачких спинова, већ огледни примјер једног манирског понашања које је постало његов заштитни знак и којег сада слободно можемо овјековјечити – ћацијевство. Тај надмени, а у суштини плитки стил проширио се као зараза далеко изван граница СНС-овог дворишта. Јер управо тај манир – арогантна самоувјереност лишена знања и аргумената – данас је основни језик свих тобожњих националних елита на Балкану. Исти је у Београду, Сарајеву, Подгорици или Бањалуци: увијек се ради на позивању на традицију, нацију, историјске тековине које се, без обзира на то да ли су „своје“ или „туђе“, елементарно не познају и тако изврћу руглу, најчешће пред публиком плитких аутошовиниста и колонијалних господара у чијој су служби.
У том смислу, Вучићеви ученици и слуге, односно ћацији, нису више само његови студентаријски агитатори, дворски теолози и хушкачки пропагандисти, већ и српски, и бошњачки, и црногорски „патриоти“ – од Драгослава Бокана преко Русмира Махмутћехајића до Бобана Батрићевића – једнако незналице које својим виком, општим мјестима и патолошким лажима скривају сопствену празнину, која је попут густе магле из Томпсонове пјесме прекрила све наше хоризонте.
