Разговарао: Војислав Дурмановић
Драги Милоше, у твом најновијем кантауторском албуму Времена вучја, објављеном маја ове године, пева се и о прастаром проблему хипокризије и зулума – бесправља, који оставља трага на емотивни свет сваког бића. Рекло би се да још негде од осамдесетих живимо у друштвеној клими где је дисиденција махом ствар спектакла и самопромоције. Као аутор који негује суптилно критички и лирски, али ипак рвачки однос спрам збиље, колико је за књижевни живот битна спремност да се плати цена за уверења?
Постоји у сваком дисидентском искуству изазов гордог уздизања изнад средине која је казнила и одбацила уметника. У човеку се донекле природно згушњава осећање да је стигматизован зато што је бољи, зато што види јасније него други и зато што неће да прећути оно што види. То јесте највеће искушење за оглашеног културног отпадника и одметника – да се не поклони таквом осећању у себи, да се одупре бујању сопствене жртвене самоважности и елитизма, да не сања како га је данашња политичка констелација нагрдила како би га сутрашња обилно наградила и да не покушава да капитализује своју судбину у јавности. Сваки пут када уметник узме с намером да тако експлоатише своје објективно дисидентско искуство, он размењује целину једне вредне, личне животне валуте за обичан, крајње субјективан медијски ситниш.
Не знам колико је за књижевни живот битна спремност да се плати цена за уверења будући да ми је тешко да код нас сагледам књижевни живот у општем смислу. Знам само да је таква спремност важна за непосредан живот онога ко плаћа, као и за живот његових најмилијих. Албум Времена вучја у добром делу говори о томе и попут његовог песника – посве је сâм, за сада, на ветрометини наше такозване стварности.
Докторирао си на опусу Душка Трифуновића, са ким си и лично био присан, делом и јер обојица потичете из истог миљеа песника родом из босанско-херцеговачких крајева (он рођен у Броду, а песнички у Сарајеву – твој отац из Мостара, од којег је направио књижевни мит) који су спустили сидро у Новом Саду. И Душко је обилно стварао за музичку сцену: има ли ту предисторије и твога смисла за синтезу мелодије и поетске поруке?
Душко је – да будемо веродостојни – рођен у Сијековцу, код Босанског Брода, а Перо у Невесињу, близу Мостара. Међутим, Брод и Мостар заиста их доживљавају као своје.
Душка јесам познавао, а боље сам га осећао. Није се он ни дао до краја упознати на свакидашње начине. Могли сте једино да га осетите, поготово ако сте чешће бивали у пољу његове књижевне и људске еманације. Када сам изнедрио из себе прву поезију, 1999. године, он је био други читалац рукописа, мом оцу припало је првенство. Душко ми је тада у одговор написао једно дивно, очинско писмо, сасвим лишено ироније којом се иначе тако препознатљиво бранио од грубости света. Сигурно је да се тим гестом узидао у мене као песника и као човека. Међутим, његов рад у музичком еснафу није на мене видно утицао, знатно више и присније сам га доживљавао као песника оног чудесног младалачког петокњижја – од Златног куршума до Шок-собе, него као мајстор-мага који је донкихотовски описмењавао босанскохерцеговачку естраду. Не само зато, изненадило ме је када сам, вишесатно заглављен на ауто-путу који је требало да ме одведе у Пулу, прошле године исписао песму Одавно сам престао да будем у праву. Унеколико, као Душкова рука да ју је забележила, али је опет била свесно ослобођена ироније коју, по избору, изразито ретко користим у свом писању. Можда сам у том топлом, ољуђеном, давном Душковом писму, одаслатом једном младићу који је одлучио да пропева ма како да се то косило с разумом јер је обећавало само пливање узводно – доиста упознао онога ко се иначе није дао упознати. Дисертација посвећена његовом књижевном делу била је један вид позније захвалности поменутог младића чијем је песничком рађању Трифуновић сведочио и у чија је једра несебично утиснуо свој дах.
У твојој уметности одушевљава ме став заграничности, извесни племенити индивидуализам искрено ослобођен порива за инструментализацијом, формалним признањем и симфонијом са званичним каноном и системским структурама моћи (академским, културно-политичким), који онда гитаром венчаваш са оним демократичним и егалитарним духом америчког или ирског фолка, који драми сваког појединца даје глас. Шта је све – одрастање (твоје и ваших малишана) у уметичкој породици, стално кружење по југословенским земљама – то што је подарило та и таква крила твојој поетици?
Да фигуративно призовем у одговор појмовник из Песме леда и ватре Џорџа Рејмонда Ричарда Мартина, увек сам био Северњак, човек Ноћне страже, који ће пре изабрати непрестану борбу на Зиду са самим собом и с надолазећом смрти што ће се неумитно прелити преко заштитних ледених бедема, него што би уживао у сплеткама и раскоши доконог племства у јужнијем Вестеросу. Четврт столећа сам у уметности и у својеврсном самоизгнанству у заграничје културе, онкрај сваког званичног канона и магистралног система који се притом тешко урушавају на наше очи из године у годину, доживео сам чудесна искуства и познанства, препознао истински даровите и добре људе и освојио несамерива унутрашња пространства о којима сам као дете сањао. Амбијент мог одрастања, који је умногоме поставио отац, где је присуство Мирослава Антића било један од неизбежних формативних утицаја, старији брат посвећен фотографији и ликовности али с неколико кључних музичких подстицаја, мајка која је тада још покушавала да у себи пробуди исцељујућу топлину православља из њеног детињства – све се то утиснуло у моје младање. Као и „кружење по југословенским земљама”, које данас опет остварујем као песник с музиком, свестан да заједнички јужнословенски простор може и треба да постоји, али једино у дубоким културним прожимањима.
Међутим, чини се да сам суштински почео да спознајем живот тек онда када сам постао родитељ. Данас су кћерке моји највећи учитељи и радујем се да једног дана будем само оно што ће њих две моћи да надрасту. У појединим важним аспектима живота, већ јесу то постигле. А још су деца.
Езра Паунд има песму где каже да га мисао о томе шта би Америка била да класичне старине имају велики тираж не пушта да заспи. На шта би ти, на симболичкој мапи нашег словенског југа – не мислим само на појединачне путеве и судбине аутора, већ и на цивилизацијску баштину, архетипове – указао читаоцима као на културну вредност коју би ваљало изнова открити и препородити?
Требало би можда поћи од Сретена Божића Вонгара, донедавно је још био на Земљи, Србина који је увезао фолклорну духовност нашег народа са древном сневачком културом аустралијских Абориџина. Препознат у тој култури као „гласник с Неба”, Вонгар је у својим књижевним делима чувао и манифестовао идентитет оба народа, постојано и аутентично, поготово у роману Раки. А колико је затајног антрополошког, фолклорног и митског знања и памћења оличавала Вонгарова изворна породица, пре него што је међу Абориџинима створио другу, чита се у записима његовог рођеног брата Милосава Божића, који чувају вишевековне успомене, чак и на време пре Немањића, у њиховој родној Трешњевици, код Аранђеловца.
Препоручујем, такође, целоживотна истраживања Ранке Куић, посвећена келтском наслеђу и српско-келтским језичким паралелама. Могло би нам бити јасније зашто тако фамилијарно реагујемо када чујемо ирску музику. Ранка је детињство провела у Сарајеву, отац јој је био Мостарац, друговао је са Алексом Шантићем и зна се да је управо Алекса кумовао имену девојчице. Цело њено замашно научноистраживачко дело искрило се на једном једином детињем импулсу – поушавала је да сазна одакле долази израз „Кифели”, који је често слушала од „бистрих и чистих сељачића са Романије”. То босанско „Бјежи, спасавај се”, сазнала је док је била на студијама у Енглеској и Велсу, долази управо из камријског односно келтског језика. И значи баш то што је значило романијској деци. Црњанског су у једном периоду живота водила слична интересовања и долазио је до истоветних увида.
Треће би било пажљиво читање Жарка Видовића, увек испонова, поготово Огледа о духовном искуству и његових вишетомних студија о Његошу и косовском завету. Нарочито би било важно за интелектуалце који се одвећ уздају у мисао Радомира Константиновића да се поштено посвете Видовићевим делима.
Четврто би биле Психолошке белешке Драгана Крстића, писане у тајности од шездесетих до краја осамдесетих, као дневник онога који је упорно остајао будан и свестан, упркос хипнотичком дејству Титовог земаљског царства, у којем су се многи, Срби нарочито, понашали као да су слатким а тешкијем сном успавани или дословно уврачани.
На крају, наша највреднија баштина која није у књигама и коју треба посећивати кад год је то могуће. Одласци на Косово и Метохију – Грачаница, Пећ, Призрен, Архангели, Богородица Љевишка, Дечани – доживљај нечега што је Хандке видео као сведочанство „дубинске цивилизације”, а што сам у својим боравцима тамо непосредно осетио и ословио као Љубав у изразито неповољним, често непријатељским околностима. Тек када неколико пута посети ове и друге задужбине, као и наше људе који су одабрали да остану на Косову и који недвосмислено одбијају да их видимо као жртве, мислим да би човек имао право да се изјашњава о могућој геополитичкој судбини Косова и Метохије. А биће да су пословично најгласнији они који тамо никада одлазили нису.
Хвала ти што си говорио за нас!
Хвала теби, драги Војиславе, што си се јавио и храбро отворио простор за моју реч. Времена јесу вучја – данас је тај простор за овог песника нарочито вредан. Баш зато што га нема…
