Пише: Вук Бачановић
Сарајевска патриотска индустрија под управом СДА и ДФ-а ових је дана још једном доказала да се ради о вјероватно најуспјешнијем постјугословенском центру за рециклажу моралистичке хистерије у обновљиве политичке ресурсе. Довољно је било да Сабина Ћудић, предсједница либералне Наше странке – потпуно стерилно и политички коректно у складу са сарајевским стандардима – изговори како је рат 1992–1995, између осталог, био и борба за моћ – што би потписао сваки озбиљан историчар, политолог, социолог и човјек са завршеним петим разредом основне школе – па да СДА-ДФ ботовски бригадири покрену нову сезону лова на вјештице, посебно ако су образоване Изјава је уредно искасапљена, изврнута, поливена бензином и представљена као доказ националне издаје.
Јер у сарајевском тематском парку „Алија World“ нису проблем ратни профитери, нису проблем шверцерске политичке елите које су током рата иза линија фронта стицале прве милионе, а након рата прве империје, нису проблем три деценије претварања Босне и Херцеговине у комбинацију колоније, старачког дома и вјечног хуманитарног пројекта под међународним надзором. Проблем је искључиво свако ко одбије да историју посматра као стрип нацртан за сценаристичке потребе патриотске митологије, без икакве везе са влашћу, новцем, територијом, класним интересима или чињеницом да су се ратови Деведесетих истовремено водили и на фронтовима и по трезорима, шверцерским рутама, приватизационим канцеларијама и партијским централама.
Само неколико дана касније, међутим, исти ти неумољиви ловци на непостојеће ревизионисте, релативизаторе и остале идеолошке звијери из патриотског бестијарија дочекују Мила Ђукановића као комбинацију Метерниха, Гандија и Мајке Терезе. Не само да га дочекују, него га у своју канцеларију прима и сам Бакир Изетбеговић предсједник СДА и кандидат за бошњачког члана Предсједништва на предстојећим изборима. О чему су тачно причали не постоје прецизни извјештаји. Можда о значају историјског памћења, будући да је Ђукановић гост сарајевског History феста на којем ће одржати предавање. Можда о опасностима ратног профитерства. Можда о томе како се деведесетих година „никако не смије релативизовати било чија улога“. А можда су једноставно размјењивали рецепте за успјешну политичку рехабилитацију – ту древну вјештину претварања сваке монструозне ратне биографије у драгоцјено искуство регионалног државништва: од Курта Валдхајма до уваженог госта.
Вук Бачановић: Грађанска БиХ која није постојала – прилог историји једне политичке фикције
Ријеч је, наравно, о истом оном Милу који је деведесетих био дио политичког погона без којег би многе ствари у рату у Босни и Херцеговини изгледале битно другачије, укључујући и добро познату причу о допремању енергената Војсци Републике Српске 1995., о чему је и сам знао самодопадно говорити на предизборним скуповима без нарочите потребе да га неко мучи истражним методама. Али на колонизованом Балкану постоји чудесна алхемија политичке невиности: довољно је да уважени лидер свог народа пар година након што је стајао на челу погромашке пропаганде и криминалних картела почне говорити о европским интеграцијама, грађанском друштву, мултиетничности и регионалној сарадњи, па се ратна биографија претвара у неку врсту егзотичног фото албума. Не, не, сусрет Изетбеговића и Ђукановића није никакав скандал. Они су само разгледали пожутјеле фотосе са матурске екскурзије и сјетно се присјећали „колико су били луди“. У том контексту не би било нимало чудно да се у некој незнатно другачијој алтернативној реалности у Сарајеву организовао панел под називом „Лидерство и инклузивност у изазовним временима“, на којем би као гост-предавач наступио Ратко Младић, под условом да се на вријеме сјетио да се изјасни као православни Босанац, прочита неколико мудрих изрека из сабраних дјела Алије Изетбеговића, научи напамет двије реченице о европском путу Босне и Херцеговине и објасни како су деведесете заправо биле период његовог, помало трагичног али успјешног трагања за мултикултуралним идентитетом. Судећи по важећим критеријима сарајевске политичке хигијене, након тога би вјероватно добио мјесто почасног команданта Зелених беретки и посебну захвалницу за допринос култури дијалога.
А онда се на сцену појављује Харис Захирагић, политички пројекат узгојен у инкубатору породице Изетбеговић да у Загребу у ударном термину на ХРТ-у „запријети“ Херцег-Босни. Умјесто да ико примијети очигледну иронију и циркуски карактер цијеле ситуације, домаћа публика је одушевљено аплаудирала. Захирагић је Хрватима објаснио да Херцег-Босне неће бити, као да она већ тридесет година не постоји у облику политичке реалности свуда гдје Хрвати представљају већину у БиХ. Уз то је бошњачко-хрватски рат 1993–1994. прогласио историјским ексцесом, што је формулација која нехотице отвара читав низ занимљивих историографских питања, зацијело не оних о којима ће Мило Ђукановић говорити на History фесту. Јер ако је сукоб између хрватског и бошњачког национализма био тек ексцес, онда се човјек природно запита шта је заправо правило. На које се то историјско стање нормалности мисли? Шта одговорити, а да одговор не испадне изванредна ескапада улизивања Томсоновим фановима са особитом наклоношћу ка ношењем црног штофа? Да домаћини не остану ускраћени за пуни доживљај, стигле су и похвале за корисност „Бљеска“ и „Олује“, након чега је човјек стекао утисак да присуствује аудицији за почасног члана Домовинског покрета, а не наступу бошњачког политичара. Но, тешко да ту има ишта необично. Политичком кругу који данас прима Мила Ђукановића као регионалног „борца против српског света“, када маске падну уопште није мрско да Фрању Туђмана посматра као једног од стварних архитеката и очева Федерације БиХ. Да је мало више смисла за историјску досљедност у сједишту СДА би већ одавно висио његов портрет између слике Алије Изетбеговића и урамљеног Вашингтонског споразума, са скромним натписом: „Отац домовине у техничком мандату.“
Уосталом, када се човјек накратко удаљи од национално-хагиографске продукције и погледа документе, споразуме и институционалну генеалогију система, постаје прилично јасно да Федерација (која је Херцег Босну докинула де јуре али не де факто) није настала као плод безгрешног зачећа у срцу босанске државотворне идеје, него као резултат врло конкретног политичког аранжмана ХДЗ и СДА, Вашингтонског споразума и тада планиране конфедерације са Републиком Хрватском. Другим ријечима, тешко је пронаћи политичара који је више учествовао у порођају данашњег федералног система од Фрање Туђмана којем Захирагић по Изетбеговићевом посланству, заправо, шаље побожни посмртни рукољуб.
Али крива је Сабина Чудић када је говорила о борби за (не)моћ…
