Пише: Вук Бачановић
Црна Гора — мала, али епска земља у којој чак и медијске афере имају драмску структуру водвиља који претендује да је Софоклова трагедија: обавезни херој који је у ствари мафијашку кум, издаја, обавјештајне игре и, наравно, катарза у виду саопштења Специјалног државног тужилаштва.
У главној улози — бизнисмен Александар Мијајловић, човјек који је, ако је вјеровати тужилаштву, годинама оркестрирао симфонију „независног новинарства“ које је, како то обично бива са регионалним „независним медијима“ зависило једино од његовог личног интереса. Према истом сценарију, диригенту и „независним медијима“ су, наравно, из чисто алтруизма помагали сви — високи полицајци, функционери тајне службе, чак и тужитељка. Али тако то бива са производњом истине у „најутицајнијим“, „независним“ медијима широм свијета. Једина разлика је у томе што су у колонијама попут Монтенегра ствари далеко огољеније.
Сваки дан, каже Специјално државно тужилаштво, Мијајловић је добијао „садржаје бројних пресретнутих разговора“, што је, да будемо искрени, вероватно најискренији опис како настаје већина „ексклузива“ у домаћим потпуно независним медијима, ма од кога били независни. Дакако, овдје се не ради о храбрим новинарима који ризикују комфоран живот, а некада и сам живот ради истине, него о добро утабаном систему гдје се пресретнуте „тајне“ претварају у кликбејт, кликбејт у кеш, а кеш поново у „истину“.
И тако смо добили модерну алхемију црногорске медијске сцене. Од 2018. до 2024. године, наводно, исти тај Мијајловић уређивао је „Мпортал“, „Стандард“, „Побједу“, „ЦДМ“, „Портал ЕТВ“, „Портал Аналитику“ и „Антену М“. Замислите ту трагедију модерног тастатура ратника за историјску истину, грађанско друштво, антифашизам и све друго што је обезвријеђено најгнуснијим хушкањем: некадашњи новинар који је поносно држао диктафон пред министром сада га држи пред власником медија, али са другачијом интонацијом — не ради интервјуа, него наруџбине. На менију: „припреми један текст против оног попа“, „мало зачињено са елементима безбједносног извора“, „и нека стоји на насловној — али да не изгори први дан, да се лагано крчка“.
А онда, почиње дигитални еп. Под вођством Мијајловића и његовог парламентарног декоратера из ДПС-а, формира се „мрежа ботова и страница“ са инструкцијама из централе у циљу потпуне медијске независности: „Лајкуј, шеруј, нападај, изврћи, пиши коментаре са правописним грешкама да дјелује аутентично.“ И тако, у року од неколико дана, настаје оно што се у Црној Гори зове „јавност“, а заправо је производ фабрике ботова.
И онда нам се, у тој фарси, појављују „независни новинари“ који јавно цвиле како су нападнути јер их „режим жели ућуткати“. Али ако је некадашњи режим био тај који им је слао „ексклузиве“ како би се медијски обрачунавао неподобним људима, онда је притужба на „режимске обрачуне“ раскринкавања те рогобатне схеме више него лицемјерна, осим ако порука независног новинарства није да су неки људи пред законом једнакији него други, посебно ако се ради о политичким конкурентима.
У суштини, скандал Мијајловић најбоље илуструје стање „независног новинарства“ у региону: независно од интелигенције, зависно од локалног безинтелигентног политичког тренда ма какав етнички, а како видимо и тзв. грађански предзнак оно имало: независно од етике, али чврсто повезано са разноликим обавјештајним и параобавјештајним подземљем у којем је независност синоним за идиотизацију широких маса.
И тако, на крају ове монтипајтоновске представе са црногорским поднасловом „Независни медији у потрази за мозгом“, остаје нам само један закључак: у земљи гдје је свако медијски „независан“, једино што је заиста зависно — јесте публикум, од дозе дневног отрова којом га хране његови „ослободиоци“.
Јер тај мит о независности је, у суштини, само нови бренд за стару робу — лојалност на продају. Неки су то некада радили за партију, данас то раде за пројекат, фондацију или кумов бизнис; некада се клели у „слободу народа“, а онда у „европске вриједности“ — али рецептура је остала иста: мало патетике, мало позераја у виду моралне надмоћи, и много, много тупости.
У том смислу, треба им бити захвалан — јер су, својим безданом неискрености, коначно учинили истину јасном и чистом. Они су најсавршенији негатив који је икада развијен у мрачној комори јавности: управо зато, што дубље тону у своју „независност“, то више освијетле све што је стварно, поштено и живо.
Тако је, ето, и Црна Гора добила свој најпоузданији барометар стварности — све што боли „независне медије“ ма ко био онај ко диктира њихов „независни курс“, мислећем бићу с разлогом прија.
