Пише: Ед Сајмон
Када је духовити, иронични енглески писац фантастике Тери Прачет интервјуисао Била Гејтса за часопис GQ 1995. године, само 39 одсто Американаца имало је приступ кућном рачунару. Према подацима Истраживачког центра Пју, свега 14 одсто било је повезано на интернет. На прагу ере интернета, док су се оптимистичке фразе о информационом супераутопуту у 21. век обилато користиле у политици и култури, аутор серијала о Дисксвету био је знатно мање убеђен у то.
Прачет је при разговору са челником Мајкрософта упитао шта би се догодило ако би неки писац преко интернета ширио неки ужас и клевету, рецимо псеудонаучни рад у ком се пориче Холокауст. “На интернету влада нека врста равноправности информација по њиховом значају”, рекао је Прачет, “нема начина да се утврди да ли су такве ствари на нечему засноване или их је неко просто измислио”. Гејтс је, очекивано, одбацио могућност било каквог епистемолошког краха. Не нудећи никакво образложење за то, милијардер је рекао писцу да ће “постојати ауторитети на интернету… Начин на који проверавате нечију репутацију ће у целости бити много софистициранији”. Гугл ће се појавити тек три године касније, Фејсбук ће бити основан за девет година, а Твитер за једанаест. Ако је Прачет и зазвучао саркастично и цинично те 1995. године, онда Гејтсов озарени, панглосијски ентузијазам три деценије касније делује скоро па сумануто.
Прачетово упозорење можда је деловало усамљено у том далеком добу неспутаног заноса технологијом, али није он био једина Касандра која упозорава на мрачну стварност виђену кроз тамни екран паметних телефона. Астрофизичар Карл Саган је 1995. године, у књизи Свет прогоњен демонима: Наука као свећа у тами, рекао да ће “када запањујуће технолошке моћи буду у рукама неколицине… [и] када људи остану без прилике да сами одређују сопствене намере или обавештено и промишљено преиспитују ауторитете” нација “уклизати, скоро неприметно, назад у сујеверје и мрак”.
За многе читаоце из последње деценије прошлог века, након слома совјетског комунизма и наизглед вечног успона америчког експеримента, сводови моралног универзума су се проширили и добили су на значају, делом захваљујући и наводно ослободилачкој моћи технологије. Међутим, оно што су Прачет и Саган профетски предвидели као долазак бурног раздобља није био крај историје, него крах истине. Није то била толико компјутерска револуција колико компјутерска апокалипса.
Пре Прачета и Сагана, пре друштвених мрежа и смартфона, фарми ботова и вештачке интелигенције, постојала је осуђујућа књига Гутенбергове елегије: Судбина читања у електронској ери Свена Биркертса. У књизи објављеној пре тачно 30 година, 1. децембра[1], Биркертс је довео у питање наступајућу дигиталну трансформацију у време када је она била тек бљесак у очима људи попут Гејтса (и много пре Закерберга и Маска). Као манифест, Гутенбергове елегије супротставиле су се тада преовлађујућем утопизму деведесетих и ниподаштавање књига гледале су као непоправљиву штету.
Према мишљењу аутора, препуштање опипљивих књига несталној мрежи интернета претња је за нашу пажњу, способност да се удубимо у сложени наратив или да уронимо у скоро па трансцендентни ток читања. “У савременом друштву све подрива читање”, пише Биркертс. “Све се више наших међусобних општења одвија преко струјних кола, а те интеракције су по самој својој природи такве да нас држе у лебдећем виртуелном сада, на месту удаљеном од нас самих”. Ако је то било тачно 1994. године, колико је то још тачније данас? Као противтежу поништавања личног ја, Биркертс се враћа књижевности, тврдећи да смо у “спором и медитативном усвајању књиге”, како назива “дубоко читање”, у стању да “одржимо у животу опасну и узбудљиву идеју да живот није низање проживљених тренутака, него судбина”.
Многи критичари су Биркертса ниподаштавали као џангризавог лудиту. Анонимни рецензент у Киркусу га је назвао “непоправљивим книшким мољцем”, “намћором” који пружа “поједностављену и неубедљиву јеремијаду”. Вен Стивенсон из Чикаго ривјуа истицао је да медиј није порука, описујући како не осећа никакву разлику док чита Шејмаса Хинија са папира или са екрана, и запитао је: “Зар је важно то што ми се глас или реч преносе преко компјутера? … То питање већ почиње да ме замара”. Дин Блобаум са Универзитета у Чикагу оштро је критиковао Гутенбергове елегије јер од електронских медија праве “жртвеног јарца за све муке западног света”, тврдећи да Биркертс у својој аргументацији одлази предалеко и да компјутере криви за “пад образовања, писмености и књижевне културе”. Међутим, ево у чему је ствар тридесетак година касније: Биркертс је био у праву.
У средишту негативних критика стајало је неразумевање тога колико је информација која се преноси преко интернета заправо другачија од оне у физичком кодексу, тој уваженој технологији старој два миленијума. Рецензент из Киркуса, на пример, замишља неку карикирану верзију Биркертса у различитим кључним тренуцима у историји како гунђа због “хемијске оловке, писаће машине, штампарске пресе”. Али оно што овакви критичари превиђају је да су то биле технологије производње, док је интернет истовремено и технологија рецепције. У френетичном, међусобно повезаном, линковима и хипертекстовима прожетом дигиталном универзуму читање је категорично другачије искуство. Још важније, физичка књига на полици је космос за себе, док је та димензија унутрашњег и интроспективног – или личног – у виртуелном домену замагљена.
Мирослав Здравковић: СФРЈ у 1980: где је било највише књига по општинама?
„Ако се ишта променило у мом начину читања током свих ових година, то је да сада више ценим стање у које ме књига доводи него њен конкретан садржај“, тврдио је Биркертс. Можда је то пре три деценије звучало претенциозно, али данас ми се чини непроцењивим. На крају крајева, само читање је и даље у средишту нашег бића, можда и више него икада раније у историји. Наши дигитални животи су посредовани речима, било да је реч о граји Твитера или бескрајном скроловању по Редиту, непрекидним нотификацијама или вазда променљивом Фејсбуку. Ипак, то је суштински другачије искуство од урањања у Орканске висове или Мобија Дика, Госпођу Даловеј или Уликса. Оно што је жртвовано није читање у оном најобичнијем смислу, него посебан доживљај одређене врсте читања, оне опасно угрожене врсте читања међу свима нама привученима заводљивом песмом сирена из паметних телефона.
Читалачки “ток” омогућава зарањање у другачији начин постојања, проширује могућности и свест. Било би блесаво понављати излизани, дидактички аргумент да велика књижевност ствара добре људе – превише нациста је читало Гетеа и Шилера, уосталом – али одустајање од дубоког читања значи одбацивање нечег у нама укорењеног, драгоценог и јединственог. “Романе читам да бих се препустио усредсређеној и усмереној унутрашњој активности која иде напоредо с мојим унутрашњим животом и тиме га штимује и наглашава”, пише Биркертс. Привучен дигиталном пустоши као и сви други данас, морао сам свесно да усмерим пажњу на читање, да се припремим за боравак на тим чудним местима званим романи и то свесно посвећивање времена направило је немерљиву разлику.
Без те посвећености – а то је ништа друго до једноставно изражена жеља – не бих недавно прошетао кроз више векова стару уклету кућу која је главни лик романа North Woods Данијела Мејсона, нити бих се изгубио у варљивом уму шпијунке Сејди Смит у Creation Lake Рејчел Кушнер, путовао неизмерним пространствима Евроазије у годинама након Великог рата са Пинтом у роману Свијет и све у њему Александра Хемона, нити бих упознао десетине крајње хуманих ликова у Caledonian Road, од напаћених професора историје уметности из генерације X, преко пољских имиграната жртава трговине људима до британских лордова и хип-хоп уметника из источног Лондона, у читавом универзуму смештеном међу две корице од картона и овековеченом на 624 странице. Књиге су кадре да измене ону Биркертсову гласовиту унутрашњост, да савију простор-време континуум. Као што Катја Апеткина пише у роману Mother Doll,још једном универзуму који сам посетио ове године: “Време не постоји… али је бесконачно”.
Биркертс није нужно штампарски мистик, али ја јесам. С тим што је мој мистицизам од изразито материјалистичка врсте, јер смисао је дух из машине зване књига. Сасвим је прикладно то што је Гутенберг, немачки копач злата по занимању, на идеју о покретној штампарској матрици дошао пошто је видео да се сличан механизам користи при пресовању грожђа за вино – оба уређаја намењена су дестиловању духа своје врсте. Ефемерност интернета привлачи ентропију, јер колико је тога написаног у протеклих неколико деценија скоро па нестало, а наш обилни учинак постаје свакодневно спаљивање Александријске библиотеке, док камен, папирус, пергамент и папир опстају вековима. Штампана књига је жив створ, са папиром као месом и крвљу од мастила, тако да је, у поређењу са листањем страница, пуко скроловање анемично.
штампане књиге остају зона отпора према неонском богу алгоритма
Интернет је, упркос хвалоспевима његових најватренијих присталица, такође физичко подручје. Иако је састављен од силицијума и бакра, лемова и штампаних плоча, још увек се описује као етерична, бестелесна, духовна сфера. Та заблуда присутна је готово трећину века и са забрињавајућим жаром прихваћена међу најлуђим дигиталним окултистима Силицијумске долине. Али оно што ме привлачи књизи није пука поза, већ чињеница да је боља у ономе што ради. Кодекс – основна структура на којој се и данас темељи архитектура књиге – остаје суштинска технологија.
Ирене Ваљехо у књизи Папирус: Изум књиге у античком свету духовито примећује да је кодекс једно од ретких помагала које би класични Римљанин препознавао и као путник кроз време – књига би, заједно са лопатама и секирама, изгледала готово исто кроз векове. Оно што књигу чини савршеном, и зато не тражи промену, није њен изглед (јер могу бити и лепе и ружне), ни цена (неке су скупе, неке јефтине), нити издржљивост (неке трају вечно, неке не баш толико) – већ њихова способност да нас искључе. У томе је извор оног унутрашњег које описује Биркертс, књиге нису уроњене у какофонију интернета.
Зашто правимо библиотеке: Одломак из књиге „Сентиментално васпитање“
Једна од најпотреснијих сцена савремене књижевности, и данас болно релевантна, јесте она у којој Винстон Смит у 1984 Џорџа Орвела у наручју скрива папирни дневник, ван погледа паноптикума његовог телекрана, и кришом записује размишљања. Само што телекран није свевидећи, делује скоро па примитивно у поређењу са савременим надзирачким капитализмом. Данас Велики Брат не прислушкује, али Алекса то ради. Насупрот томе, штампане књиге остају зона отпора према неонском богу алгоритма, јер никакво петљање са кодом не може да избрише њихов садржај, као што су хакери недавно покушали са Интернет архивом. Књиге нуде уточиште, сигурност: Винстон улази у приватну сферу књижевности једноставно тако што седне мало ван домашаја објектива камере. То је слобода које ће, бојим се, бити све мање.
Када говоримо о тоталитаризмима двадесетог века, често то чинимо с извесном наивношћу, као да су најгоре ствари остале чврсто запечаћене у прошлости, и мешамо технолошки напредак са слободом. Дакле, размислите шта су нацисти могли да ураде помоћу крхких ИБМ-ових бушених картица – и упоредимо то са количином података који се данас чувају на серверима у власништву оних истих који сада омогућавају нове облике ауторитаризма. „Ако књижевност жели да преживи“, писао је Биркертс, „мора да постане опасна“ – и постаје све више. Али још важније: ако ми желимо да преживимо, морамо да се описменимо, поново.
Извор: Глиф
