Треба се увијек враћати на опаску хрватског лингвисте Далибора Брозовића о лошим загребачким студентима из Црне Горе, “дилетантима”, како их је називао, али потребним “као експозитура у Црној Гори, јер треба да раде на доказивању различитости црногорског идентитета у односу на српство… па су им потребна научна звања како би њихова ријеч имала бољи одјек и тежину у црногорској јавности”. Интересантно траг свих дилетантских тврдњи о несрпском карактеру Црне Горе води нас у Загреб. Као насљедници Савића Марковића Штедимлије, који додуше ништа није дипломирао, али је зато у Загребу 1942., под Павелићевим патронатом, као вјечни студент права, учествовао у оснивању Црногорског националног, а потом Државног вијећа и којег је Мирослав Крлежа, због само њему познатих разлога, када се овај вратио из совјетског заробљеништва, запослио у Лексикографском заводу, јављају се, међу многима, Војислав Никчевић (Завршио хрватскосрпски језик, југословенске књижевности и компаративну књижевност 1975. на Филозофском факултету у Загребу), Радослав Ротковић (докторирао на Филозофском факултету у Загребу), Миленко А. Перовић (докторат на Филозофском факултету у Загребу), Аднан Чиргић (докторирао у Загребу).
Псеудонаучна асистенција је долазила или од научника са задатком попут етнолога Шпире Кулишића за којег је доказано да није владао основама рада са византијским изворима, или је њихов садржај намјерно фалсификовао, па до приучених пабирчара типа Сава Брковића и, у новије вријеме, Новака Аџића или Сретена Зековића.
Међутим, како је дилетантска прича била у тој мјери неутемељена и глупа, могли су је купити само људи секташког менталитета склони свакоjаким фантазмагоријама, они који су попут Вељка Милатовића који су је неуспијешно припремали за црногорски постјугословенски и посткумунистички период и, у коначници, они који су били довољно дилетанти да Милу Ђукановићу предложе да рафинирани „штедимљизам“ прокламује као аутентични „домовински идентитет“ Црне Горе. Када је све то, у коначници, пропало, а нова власт у Црној Гори показала да није одушевљена Ђукановићевом идентитетском политиком, почели су се јављати кандидати за нове дилетанте. Који се више, готово, не скривају иза маске црногорства потпуно раздвојеног од српског идентитета. Сљедећи традицију скромно образованих претходника, колумниста ЦДМ-а, Љубо Филиповић, који се већ одавно потрудио да их у тој скромности превазиђе, отворено предлаже да Црногорцима оно што им је сада Београд – дакле град који им је културолошки и идентитетски по свему близак замијене Загребом:
„…ми треба да урадимо све да смањимо међузависност са Београдом. Да смо градили јадранско-јонску магистралу као приоритетну радили би за своје а не за српске националне интересе. Са друге стране универзитет и здравство су бољи у Загребу и квалитетнији. Масовна култура у Хрватској је пријемчивија црногорској. Умјесто ослањања на РТС, Пинк и остале српске канале, могли смо се више ослањати на хрватске канале, направити међудржавне уговоре који би омогућили лакшу културну и образовну размјену… Док црногорска држава не буде имала свијест о стратешкој сарадњи – треба убрзати и поспјешити сарадњу између црногорског цивилног друштва и хрватске државе. Хрватска не може све сама. Хрватска треба на Западу за Црну Гору да добије стратешку важност, да се преко хрватског утицаја, нама блиског и разумљивог, у Црној Гори шири про–западни утицај. Да се црногорски, трансатлантски и грађански идентитет учвршћује уз помоћ хрватских институција.“
На страну сада што Филиповић, опет у складу са својим, изразимо се пристојно, ограниченим идеолошким наслијеђем, умишља да је масовна култура, нарочито уколико се ради о вјековном наслијеђу, лако пројектно измјењива што се, у случају Црне Горе већ више пута показало, јасно је да му је неко објаснио да је вјештачко кидање веза са истојезичком браћом студијска група предмета коју је најбоље изучити у Загребу, па управо због тога и предлаже школовање наредне генерације дилетантских кадрова, у духу западне колонијално-расистичке, односно штедимлијске тезе о „хајдучко-крволочном“ „духу и менталитету партизанства“, који је приучени штедимлијски расиста на изнајмљивање и Филиповићев колега колумниста Драган Бурсаћ недавно прозвао „субмисивно-социопатским поремећајем већине српског народа“. Заиста је претужно (нео)дилетантство Филиповићево.
С једне стране кличе да су „црногорски партизани ослободили црногорску нацију“, а с друге стране, попут Милорада Поповића у усташкој Бујици, шири руке штедимлијству, према којем је „комунистичко српство друге Југославије“ у основи било „идеолошкополитички компромис са начертанијевско-карађорђевићевским свесрпством“, и да су „југославенски и црногорски комунисти пренијели у ново револуционарно доба стару догму о српству Црногораца.“
Могуће је да неодилетант Филиповић још увијек мисли да се штедимлијство, у пропагандне сврхе, да опрати ослободилачким капиталом НОБ-а, баш као што сарајевске тзв. грађанске струје сматрају да ће калајевске идеолошке конструкције постати пријемчивије ако их се замаскира пригодничарским декламацијама одлука ЗАВНОБиХ-а. Међутим, то је немогуће, јер штедимлијство није само бестидно и бестијално касапљење историјских чињеница и намјерна дисторзија разумијевања историјских процеса, већ оно што се намеће као суштина „трансатлантског идентитета уз помоћ хрватских институција“.
Партизански првоборац Родољуб Чолаковић је у свој дневник на датум 3. III. [1971] у јеку Хрватског прољећа, а у поводу масовних инцидената са пјевањем усташких пјесама записао сљедеће:
„Поново ми се намеће исти закључак – сваки усташа може да искали свој антисрпски бес у атмосфери која је створена. Шибл је у Задру тим поводом рекао – треба разумети да су многи огорчени због ранијег положаја Хрвата у Југославији, па сад ако неко у огорчењу и забразди, не треба то драматизовати, јер су и такви “наши потенцијални савезници” у борби за равноправност. Дакле, не Срби комунисти него Хрвати шовени.» Просто да човек не верује, али то је наштампано у новинама и није де- мантовано.»
У случају стратешких маштарија Љубе Филиповића ствари су се само унеколико промијениле. Европа, односно Хрватска, у Црној Гори у борби за равноправност свих грађана Црне Горе, у духу европских вриједности, за партнера не може имати историјски, српски идентитет црногорске државе који у огромној већини нису спорили црногорски комунисти, борци против фашизма, већ су „потенцијални савезници“ искључиво баштиници штедимлијских вриједности. Што је у његовим површним перцепцијама логично, јер уколико нестане те ригидне фашистоидне измишљотине, ипоставиће се да је његов страх од повратка Црне Горе у „исти политички и културни простор са Србијом“ потпуно неоснован, будући да је Црној Гори немогуће уопште простор који не само да никада није напустила, већ га је самим својим постојањем засновала. Што није јасно само дилетанту.
Вук Бачановић
