Пише: Вук Бачановић
Доналд Трамп ми је одувијек био огавна појава. Не само зато што је политички симптом терминалног стања канцера америчког друштва, него и зато што је годинама био њен телевизијски рекламни плакат. Човјек који је успио да од баналности и бахатости креира идеологију.
Још много прије него што ће се претворити у месијанску фигуру америчке деснице, Трамп је био изумитељ једне од најморбиднијих телевизијских педагогија модерног капитализма: ријалитија „Шегрт“. То је била нека врста прототипа балканских „Задруга“, само са златним лифтовима и менхатенским панорамама у позадини. У том спектаклу група несретника такмичила се ко ће успјешније продавати све што се може продати – од банана и пластичних џиџа до некретнина – како би избјегли тренутак у којем ће их његово величанство свеуспјешни Трамп, сједећи за огромним столом попут корпоративног султана, пресјећи чувеном реченицом: „Отпуштен си!“
Један од њих ми је остао у посебном сјећању – човјек са каубојским шеширом и тупавим тужним погледом. Објашњавао је Трампу, готово са религиозном преданошћу, да у животу није прочитао ниједну књигу осим његове – Како се обогатити. Или Како постати богат. Или Како постати Трамп ако већ нисте Трамп. Нешто у том духу. Сцена је била толико савршена у својој гротескности да је могла послужити као илустрација читавог културног модела који је Трамп продавао Америци и свијету.
И управо је ту лежао главни разлог мог гађења. Не зато што је богат – капитализам је ионако препун богатих људи, а неки од њих чак успију проживјети цијели живот без да постану карикатуре властитог оф шор рачуна – него зато што је годинама проповиједао једну од морално најнаказнијих псеудофилософија које је модерни свијет успио да произведе: да обичан човјек не треба много размишљати, нити се превише питати о смислу поретка у којем живи. Довољно је да научи како што ефикасније, брже и безобзирније газити преко ближњих, па ће се можда и он једног дана приближити благодатима живота налик ономе господина Трампа.
И, мора се признати – у томе је успио.
Човјек чији је капитал у великој мјери почивао на породичном насљеђу успио је да се у америчкој ери „обрачуна са свим митовима“ прода као нека врста урбаног митског културног хероја: анонимуса који је каријеру милијардера започео продајући новине на улици, па онда – у најбољем духу америчких бајки – „посудио“ први милион и од њега изградио империју. Тај пажљиво режирани лик почео је потом дефиловати кроз популарну културу: од камеа у филму „Сам у кући“ до појављивања у серијама попут „Принца са Белера“, гдје је представљан као нека врста доброћудног, помало ексцентричног, али у основи симпатичног милијардера.
Порука је била јасна и педагошки прецизна. Америка је, говорило се, земља у којој свако може постати Трамп. Само треба мало мање размишљати, мало више вјеровати у митологију успјеха и, прије свега, прихватити да је нормално да живиш у потпуно поремећеном друштву. Али нема везе: ако се довољно прилагодиш серији сурових абнормалности, и твој живот ће на крају личити на неку симпатичну телевизијску серију.
Вук Бачановић: Армагедон за почетнике – геополитика у режији Трампових марионета
А у финалу те серије – ако будеш довољно послушан, довољно окретан и довољно немилосрдан – можда ћеш и ти побиједити у „Шегрту“ и остварити свој амерички сан.
Али, заправо, Трампа и цијели трампистички сан, чак и у његовом ционистичко-евангелистичком интерпретативном кључу најбоље описује реченица коју изговара, поново глумећи сам себе у филму Мали мангупи (1994) у којој, као отац богатог дјечака Валда изговара реченицу:
„Ти си најбољи син који се може купити новцем.“
У једну једину реченици стао је читав катехизис трампистичке цивилизације. Све се може купити. Синови, кћери, пријатељства, избори, морал, истина.
Само што је у стварном животу ствар постала мало… практичнија. Трампов дугогодишњи пословни партнер Џефри Епстин, рецимо, широм свијета – а посебно по оним сиромашнијим дијеловима планете, а највише на Балкану – није куповао дјечаке и дјевојчице да би некоме били синови и кћери. Не, не. Куповао их је као сексуално робље. А како данас знамо – и то више није никаква „теорија завјере“ него прилично документована сумња – и за разне сатанистичке ритуале оних који су се успјешно попели на врх пирамиде трампистичког сна.
А када се све то стави у шири контекст, слика постаје још јаснија. Безусловном подршком Бењамину Нетањахуу, режисеру готово ритуалног уништавања десетина хиљада дјеце у Гази, спектакуларним геополитичким акцијама попут отмице венецуеланског предсједника Мадура или идејом да се бомбардовањем мало „дисциплинује“ једна древна иранска цивилизација – наравно, поново преко лешева дјеце – Трамп је учинио нешто што ниједан амерички предсједник прије њега није успио тако отворено.
Он је до краја разоткрио мит о „америчком сну“.
То јест ноћној мори у којој је читав свијет увучен у бескрајну епизоду „Шегрта“, у којој милијарде људи цијели живот проводе у страху да ли ће их врховни заштитник масовних убица, олигарха и педофила једног дана „отпустити“ из живота. И све то уз увјерење да је управо такав систем – та комбинација телевизијског спектакла и моралне канализације – заправо врхунац цивилизације и једини рецепт за срећу.
Вук Бачановић: Дукљанско цвијеће из бошњачког сјемена не изниче
Али, колико год то звучало парадоксално, на једној ствари Трампу ипак треба бити захвалан. На његовој бруталној, готово карикатуралној искрености. На начину на који је својом бахатошћу до краја оголио систем који је деценијама био умотан у шарени папир холивудске поп-културе.
Америка је, уосталом, добрим дијелом и побиједила у Хладном рату захваљујући управо тој шареној амбалажи. Хумористичке серије о складним породицама, савршено подшишани травњаци, кухиње у којима се пече пита од јабука, публика која, када се не смије на неки клишеизирани гег, екстатично вришти од среће кад се у кадру појави неки милијардер – понекад чак и сам Трамп.
И сви смо то гледали. И вјеровали.
А сада, када смо схватили да се иза тих телевизијских кулиса нашој дјеци – готово по правилу – осмјехује неки Џефри Епстин, вријеме је, можда, да се вратимо мало паметнијим садржајима. Франц Фанон, чест гост наше изнутра издане и пропале цивилизације зване Југославија исписао у својим „Презреним у свијету“ сљедеће редове:
„Наднаравне магичне силе показују се као необично »егоистичке«. Снаге колона постају бескрајно малене јер су ослабљене туђинским особинама. Он нема више разлога да се против њих бори, јер снагу представљају злокобне митске структуре. Очито, све се расплеће у трајном сукобу на фантастичном плану. Па ипак, у борби за ослобођење, некад раздијељен на иреалне секторе, обузет неизрецивим страхом, али и склон да се изгуби у халуцинантним тлапњама, тај се народ расипа и поновно организира, да би у крви и сузама дошао до врло конкретних и непосредних конфронтација.“
Зато је, можда, најважнија лекција овог времена управо ова: након што једна смрскана цивилизација раскрсти са илузијама, она по други пут пут добија прилику да поново пронађе своје достојанство.
То је, у извјесном смислу, крај дјетињства, а у нашем случају подјетињења.
А то не значи да ће свијет преко ноћи престати да буде несавршен, тежак и кошмаран. Сада једино више немамо изговор за запрепаштење и згроженост у нади да је наш „цивилизовани свијет“, само трагично забраздио и да ће се ускоро ресетовати на почетне поставке.
Одрастање, како свако зна ко је кроз њега стварно прошао, није нимало једноставно и још мање романтично. Поготово сада када смо Трампу, али и његовим претходницима и насљедницима у својим срцима, надам се и коначно, рекли: „Отпуштен си!“
