Пише: Вук Бачановић
Постоје тренуци у јавном говору који не изненађују својим садржајем, јер припадају већ добро познатим идеолошким матрицама мрачне постјугословенске епохе, али и даље запањују хладноћом с којом бивају изговорени, као да је ријеч о нечему потпуно саморазумљивом. Један такав примјер имамо у интервјуу који је Андрија Хебранг млађи дао београдском НИН-у 2009. године – дакле у формату изражавања који претпоставља барем минимум промишљености. А говоримо о човјеку који није политички маргиналац са радикалне деснице: љекар по струци, дугогодишњи функционер ХДЗ-а, више пута министар здравства, кратко и министар одбране, потпредсједник Владе, саборски заступник и чак предсједнички кандидат. Другим ријечима, о некоме ко је прошао готово све кључне позиције у хрватској државној хијерархији.
И управо такав политички ветеран одлучује да у том интервјуу понуди једну готово литерарну сцену из Јасеновца, коју препричава с неком чудном, скоро породичном топлином. У тој сцени, како је он реконструише, његов отац Андрија Хебранг високи хрватски комунистички функционер страдао у титоистичким чисткама стаљиниста 1948. напушта Јасеновац у оквиру размјене заробљеника, а заповједник свих усташких логора, Вјекослав Макс Лубурић, испраћа га ријечима: „Хебранг, враћате се међу своје. Радите тамо за интересе хрватске државе!”, на шта отац, „онако одрјешито хрватски”, одговара: „Што се тиче хрватске државе, моја ће глава за њу пасти прије него ваша”. Већ ту, негдје између драматургије и породичне легенде, назире се накарадни туђмановски образац „помирења усташа и партизана“: Лубурић више није само историјска чињеница коју обиљежавају злочини, укључујући и оне против Хрвата антифашиста, него постаје лик који говори језиком „државних интереса”, дакле понешто заблудјела, али ипак државотворна фигура.
Када га новинарка потом директно пита мисли ли да се и Лубурић борио за хрватске интересе, Хебранг одговара без икаквог зазора: „Апсолутно. Кроз своју визију. Сад, средства су фашистичка, страна је погрешна, али он се није (као Тито оп.а.) борио против Хрватске, он је видио своју визију Хрватске и то је за њега био једини исправни пут.” И ту се читав механизам коначно оголи: формална осуда стоји као украсна ограда („средства су фашистичка”), али се суштински разлика између циља и злочина, између визије и геноцида потпуно укида. Ако је и крвник који је, само у Сарајеву, живе људе – симпатизере НОБ-а – кухао у лонцима и вјешао на крошње градских дрвореда, ето, само имао „своју визију” истог циља, онда – за мејнстрим хрватски политички естаблишмент – историја престаје бити мјесто одговорности, а постаје нешто налик политичком сајму, на којем се различите „визије” надмећу – а публика, навучена на овакве приче, све рјеђе поставља питања због чега је уопште било важно борити се против нацизма, уколико је Хрватска један те исти циљ.
Зашто увод о Хебрангу?
Проблем са Јасеновцем у нашем времену није у томе што га се неко сјећа — него у томе ко га се сјећа и како. Када се актуелни хрватски шеф дипломатије Гордан Грлић Радман јави да приговори српским политичарима у Црној Гори што обиљежавају пробој јасеновачких логораша, тврдећи да „не показују пијетет према жртвама“ и да „копају ровове умјесто да граде мостове“, прво што треба рећи јесте да би човјеку с таквим политичким и симболичким пртљагом уста морала бити — не затворена, него запечаћена. Јер говоримо о поштоваоцу Алојзија Степинца, надбискупа који у својим писмима Пију XII није крио одушевљење усташком државом и пројектом који је, по његовим ријечима, требао довести до тога да „шизматика више не буде“. Са те позиције држати лекције о пијетету према жртвама Јасеновца није само политички безобразлук, него и елементарни морални апсурд.
Међутим – и ту почиње стварни проблем – тај апсурд данас пролази готово некажњено, не зато што је Радман у праву, него зато што му српске политике то омогућавају. Довољно је погледати школски примјер из продукције СНСД-а поводом годишњице пробоја јасеновачких логораша, у којем стоји да „убијање Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу није имало никакву правну, ни моралну осуду у бившој Југославији, јер је комунизам… бјежао од тога да прикаже НДХ као некога ко је систематски спровео тај злочин“.
И ту више није ријеч о претеривању, него о чистој конструкцији. Јер тврдити да комунистичка Југославија „није осудила“ Јасеновац значи свјесно фалсификовати елементарне чињенице: та иста Југославија је војно уништила НДХ, судски гонила и осуђивала њене функционере, изградили читав систем комеморације и музејализације Јасеновца, и – што је посебно згодно за оне са кратким памћењем – оперативно пронашла и ликвидирала самог Вјекослава Макса Лубурића у емиграцији, у Валенсији 1969. године. Ако је то „бјежање од осуде“, онда је тешко замислити како би изгледало суочавање.
Наравно, може се и мора расправљати о идеолошком оквиру „братства и јединства“, о начинима на које су националне димензије страдања – не само српског – у одређеним регионима биле ублажаване или превођене у општи антифашистички наратив ради смиривања тензија и окретања будућности и колико је то било (не)исправно. Али то је једна ствар. Тврдити да осуде није било – то је нешто сасвим друго: то је покушај да се антифашистичка побједа представи као систематско прикривање злочина, а не као његово систематско кажњавање.
Маринко М. Вучинић: Псеудо напредњачки патриотизам, геноцид у Јасеновцу и наша култура сећања
Ако неко још увијек има дилему шта је резултат такве асистенције у „умивању“ историје, довољно је било прошетати до мостарске Косаче у априлу 2026. и погледати промоцију књиге високопозиционираног члана ХДЗ БиХ Иве Лучића о „шкрипарима“, гдје се постратна усташка терористичка герила (1945-1951), за западномостарске „интелектуалце“ природно и перфидно без имало стида, преоблачи у „хрватски покрет отпора“ комунизму. У том салонском амбијенту, уз академске титуле, конзуле и римокатоличко свештенство, оно што је некада било именовано као остатак пораженог фашистичког пројекта данас добија нови, углађени језик и културну легитимацију. И сад долазимо до оне непријатне чињенице да управо коалициони партнер српског СНСД-а, ХДЗ БиХ, обезбјеђује простор, атмосферу и политичку нормализацију усташтва — што је, у коначници, важније од саме декларације. Јер није ствар у томе да ли ће неко јавно рећи да слави усташе; ствар је у томе што им се, кроз институције и културне платформе, систематски и транспарентно враћа достојанство које су изгубили 1945. године.
У том смислу, Грлић-Радман, као дио туђмановског легата „помирбе усташа и партизана“, може само задовољно трљати руке док посматра како му у послу помажу управо они који би морали бити његови најоштрији опоненти – српски политичари. Јер ако се прихвати теза да су „комунисти и НОБ“ криви за све – па чак и за Јасеновац – онда је логика те помирбе већ напола обављена: прво се изједначе џелати и они који су их поразили, затим се ови други прогласе историјски непожељнима, а онда из те једначине, готово непримјетно, испадну партизани као сувишан терет, остављајући простор да се усташки пројекат „очисти“ и реинтерпретира остајући искључиво – усташки. У таквом обрту, потомци жртава, вољно или не и то асистенцијом српских политичара, постају саучесници у прању крви са ножева џелата: зато што, прихватајући лажне премисе, помажу да се уклони једина историјска сила која је тај нож зауставила. И ту се показује права трагедија: није ствар у томе што Грлић-Радман представља туђмановску идеју – него што му у њеној најопаснијој фази они које он јавно напада заправо – асистирају.
Зато се на крају све своди на једну једноставну, али тешку истину: народ који изгуби јасну представу о томе због чега су му и за које идеале преци умирали, неминовно ће прихватити туђу верзију тог разлога. А у тој верзији, по правилу, нема ни мјеста за жртве, ни за оне који су их одбранили и осветили – остаје само наклапање и баљезгање о „визијама“ које се, ето, нису најсретније завршиле. Историја престаје бити опомена и постаје изговор. А у идеолошкој матрици у којој се злочин сведе на неуспјелу интерпретацију, ножеви не нестају – они се само пажљивије полирају, чекајући неко ново вријеме које ће их поново прогласити нужним.
