Јеврић: Мијо Паганини
9. март, 2023.
Још један Ђукановићев насртај на мир!
10. март, 2023.
Прикажи све

Феминистичке Дарвинове награде

Феминизам трећег таласа, (Фото: Форбс)

Женама се поручује да је неопходно, уколико желе да буду успешни чланови друштва, неопходно да се фокусирају искључиво на саме себе, и да сваку разлику која постоји, била она родна, културошка или економска, есенцијализују до безумља

Феминизам трећег таласа, (Фото: Форбс)

Глупост понекад може бити неодољиво забавна, између осталог и зато што нам је неке ствари много лакше прихватити уз саркастичан смех. У тај домен се посебно уклапају разни необични и непотребни начини да се умре. Примера има много: играти Руски рулет са аутоматским оружјем, скочити из авиона без падобрана, жонглирати са ручним гранатама…Овај феномен био је прилично популаран у онлајн расправама у раним данима интернета половином осамдесетих на платформи Усенет где је именован као феномен који заслужује „Дарвинову награду“. Временом је ова иронична награда прерасла у сајт, а потом су о њој писане и бројне књиге.

„Дарвинову награду“ завређују појединци или групе који су неким изванредно идиотским начином наштетили себи, било тако што су изазвали своју смрт или онемогућили своје даље размножавање, и тиме еволутивно „спасли човечанство“ нестанком сопственог генетског материјала. Принцип је да се награда додељује тек постхумно, након што је дата особа поспешила својим суманутим понашањем природну селекцију, чинећи нешто што је из њене перспективе суштински контра-еволутивно, али се из шире перспективе људске врсте може видети као спасоносно.

Сведочећи разним облицима испољавања феминистичких позиција, акција и теорија у последњих неколико деценија, чини ми се да можемо говорити о једној специфичној врсти „контра-еволуције“ самих феминизама, невезано од њиховог предзнака односно од тога да ли се ради о либералном, радикалном, „еколошком“ и осталим феминизмима.

Империјализам са женским ликом

То на први поглед изгледа прилично натегнуто: феминизми су постали део доминантног светоназора, и последњих неколико година чине кључни стуб хегемоне западне идеологије. Ако смо о другој половини XX века могли да говоримо као о „капитализму са људским ликом“, досадашњи процеси у XXI веку се донекле једноставно могу окарактерисати као „империјализам са женским“.

Зашто онда феминизмима треба доделити Дарвинове награде, ако делује да у сваком смислу њихова страна тренутно води у „рату“? Сви знамо шта је по среди када се добије битка али изгуби рат, но уколико у рату својом кривицом изгубите баш све битке, ваша победа може бити само Пирова. Пролазећи кроз радикалне трансформације својих доктрина и циљева, који наравно ни пре тога нису били унисони и без мана, феминизми су стигли до врха друштвеног утицаја тако што су, осим пуке симболике, изгубили сами себе.

Уколико би, наиме, феминизми заиста до краја успели у својим тренутним замислима, и наметнули неке од својих суштинских претпоставки иза тих намера као важеће, на делу бисмо имали скоро типичан пример самоубиства у духу Дарвинове награде. Кажем скоро, јер овде остајемо без тог ироничног слоја добробити за човечанство – његова женска половина у том случају остаје као стварни губитник Пирове победе својих представница.

Феминистичка „Дарвинова награда“ за „енклавизацију жена“: док је XX век био обележен различитим мање или више успешним борбама за једнакост жена (била она схватана као равноправност односно једнакост пред законом и уживањем политичких права, било као улазак жена у тада традиционално мушке просторе и послове, било као борба за економску и социјалну једнакост, или чак радикалну једнакост у неком ширем друштвеном смислу), савремени феминизми насупрот томе спроводе партикуларизацију „женских питања“ као искључиво женских, а не друштвених.

Ако су се такве борбе виделе као нека врста експанзије жена у друштву, данас феминизми жене желе да ограде и зацртају високе и непробојне бетонске зидове око њих. Они полазе од ситуација које су донекле екстремне и у којима истински постоји непропорционална угроженост жена – породично насиље, спонтани сексизам, предрасуде у погледу способности и успешности жена у одређеним професијама и пољима, али те ситуације не третирају као специфичне случајеве који захтевају посебне мере и конкретну артикулацију, већ их универзализују и посматрају не само као опште, већ и као нужне.

Само „женска перспектива“

Женама се поручује да је, уколико желе да буду успешни чланови друштва, неопходно да се фокусирају искључиво на саме себе, и да сваку разлику која постоји, била она родна, културошка или економска, есенцијализују до безумља. Уколико су на пример списатељице, оловка мора „писати вагином“: мора се писати о насиљу (јер као жена ви априори трпите насиље), о трауми прве менструације или првог секса (јер недобог! да телесне промене и односи могу да се догоде и на неки непатолошки начин), о женском пријатељству (јер је то до јуче била забрањена тема и жене се никада пре нису дружиле), и сличним темама.

О свему мора постојати искључиво „женска перспектива“, која мора бити суштински различита и битнија од сваке друге, па чак и од класне. Претпоставка је да жена, самим тим што је жена, има највише сличности у искуству и животу са било којом другом женом, невезано од сваке реално постојеће разлике. Госпођа са Врачара и њена кућна спремачица из ове перспективе деле важније интересе и сличнији живот од те спремачице и на пример њеног супруга радника, који је провео викенд радећи неплаћено прековремено на градилишту на пример баш супруга те врачарске госпође.

Рашчивијавање свих ових компликованих односа је велики део теоријског наслеђа феминизама XX века, али данас све то пада у воду и постаје небитно. Важно је само одвојити жене од остатка друштва, посматрати их као потпуно другачија бића, и захтевати да им се пружи различити третман. Свака сличност са тенденцијама и жељама конзервативизма XX века и феминизама XXI у овом погледу никако није случајна.

Феминистичка „Дарвинова награда“ за „десубјективизацију жена“: када је утврђено да су жене друга врста, феминизми XXI века даље настављају у смеру њихове потпуне десубјективизације. Како су жене увек већ и угрожена врста, захтева се да им се одузме свако право на личну одговорност и да се готово сведу на ниво детета на којем су, опет никако случајно, и биле пре феминистичких покрета XX века.

Инсистирање да се женама у кривичним поступцима и сукобима априорно верује, и да жена никако не може бити крива, не само да руши идеју претпоставке невиности, него одузима женама могућност да учине нешто савршено људско и нормално: да погреше и сносе одговорност за своју грешку. Од потпуно смислене идеје да у таквим случајевима треба поступати уз високу дозу опрезности, феминизми поново кроз универзализацију иду ка потпуном обесмишљавању једнакости пред законом.

Посебно илустративно је било суђење Џони Деп – Амбер Херд прошлог пролећа, када се од јавности захтевало да, у сукобу двоје језиво богатих, размажених и привилегованих зависника, инстант стане на страну жене која, без обзира на доказану сопствену одговорност у том патолошком односу, једноставно не може да буде једнако или више крива.

То је ишло толико далеко да у случајевима када је било очигледно да је она експлицитно лагала, бивала физички агресивна и лажно сведочила, феминисткиње су то оправдавале пребацујући поново одговорност на другу страну: она је јадна напросто изманипулисана, геслајтована, млађа и физички мања (?!), и све остало што вам падне на памет, само не – одрасла особа способна да одговара за своје понашање. Постоји и тенденција (посебно у тзв. екофеминизму) да се поново повлаче паралеле између жене и природе, где се оба посматрају као пасивни објекти који само трпе и немају никакву способност деловања.

Мим: Борац за друштвену праву, (Фото: Imgflip)

„Дарвинова награда“ за „мржњу према мушкарцима“

Феминизми XX века дуго су се борили и против владајуће идеје жене као хистеричног и ирационалног бића. Данас таква схватања доживљавају ренесансу, само су овог пута њени носитељи сами феминизми. Емоције су проглашене чињеницама, и од жена се захтева да реагују у складу са њима, без икакве умне рефлексије или бирања других средстава.

Свакоме од нас, невезано од рода, понекад дође да вриштимо због бола или неправде. Али како некоме ко заговара било који феминизам падне на памет да је на дуже стазе политички паметно направити перформанс у којем жене у мају прошле године, окупљене испред државних институција, напросто безумно (и да, хистерично) вриште, мени никада неће бити јасно. Али сигурна сам да би било јасно прошловековним и ововековним конзервативцима.

Феминистичка „Дарвинова награда“ за „мржњу према мушкарцима“: Феминизми XX века морали су често да се боре против разних пропагандних покушаја да се прикажу као пука и екстремна мржња према мушкарцима. Иако су несугласице по овом питању биле веома изражене у различитим облицима феминизма, данас су претпоставке радикалног феминизма заразиле и сваки други његов облик.
Док су потрошене деценије у многобројним покушајима да се патријархални односи разумеју с обзиром на историју, економију и друштво, и да се увиде њихови системски корени и обрасци репродукције, савремени феминизми су у мање или више експлицитној мери све ово банализовали и обесмислили. Мушкарци су, напросто и тек тако, зли.

Да би се развила и одржала идеја антагонистичког односа мушкараца и жена, оног тренутка када се одустало од било каквог системског разумевања ове проблематике, мушкарци су такође морали да прођу кроз својеврсну есенцијализацију. Као што су жене увек потенцијалне жртве, тако су и мушкарци увек потенцијални агресори, насилници и силоватељи.

Довољно је погледати како је „патријархално насиље“, или барем „родно засновано насиље“, преко ноћи у језику постало готово искључиво „мушко насиље“. У спонзорисаној реклами за овогодишње обележавање 8. марта у новосадском центру Црна кућа 13 говори се о „радикалној визији слободног друштва – друштва без мушкараца“. Ваљда је идеја хранити параноју? Конзервативизам задовољно клима главом.

Феминистичка „Дарвинова награда“ за „традиционалност“: Наравно, након што је извршена ревизија сваке, а посебно њима инхерентне историје, феминизми се налазе потпуно полупани на међи тога шта је у ствари њихова традиција, шта је патријархална традиција, ко се и против чега и зашто некада борио, а шта је ситуација данас. Некако је битно истовремено усвојити све западне претпоставке и пароле, а овај народ прогласити за посебно традиционално и суштински ретроградан и одвратан, а онда опет инсистирати на некаквој природности феминизма у нас.

Тако смо на протестима „Женске солидарности“ испред редакције „Информера“ јесенас могли да сведочимо бизарним појавама попут оне где активисткиња виче како су се „наше баке“ избориле за једнакост и за право гласа, да је дакле феминизам (који?) традиција овог простора, док јој се истовремено изнад главе вијори транспарент да је „унука вештица које су спалили“. Страхотна необразованост и неразумевање веома комплексне историје борби жена на овом простору, чије познавање захтева озбиљно време и теорију, посебна је одлика актерки које су приватизовале феминизме XXI века.

Да ли је ово све? Наравно да не, али ситуација је веома неповољна. С једне стране, они делови феминистичких покрета у Србији који имају капацитет, образовање и свест о томе да је овакав тренд изразито погрешан, баналан и контрапродуктиван углавном ћуте из страха да не буду кенселовани (поништени) од стране доминантних актерки и гласова. Направљена је ситуација у којој, ако сте против таквог феминизма, ви сте заправо против жена као таквих.

Феминизам, (Фото: Freepik)

С друге стране, овакво нетачно уоквиравање родне проблематике је веома опасно, између осталог зато што је заразно: женама се шаљу поруке да су увек угрожене, да не могу имати икакву одговорност за своје деловање, да нема потребе да се удубљују и покушавају да сазнају и науче нешто о компликованим односима у којима живе, да је непријатељ веома јасан и препознатљив и има своје јасно и мушко лице и наличје, да ће се оснажити само онда кад препознају да су жртве, и да треба да се уједине са другим жртвама без обзира на све друге разлике у њиховим позицијама, и буду једна другој „солидарне“.

Под условом, наравно, да мисле и поступају идентично и ништа не проблематизују, јер у супротном ће бити поништене.

Феминизам заиста има много имена и лица, али ово ново рухо у много погледа личи на – неоконзервативизам. Док инсистирају да на оксиморонским будалаштинама попут оне да је „револуција женског рода“, пливајући на таласима западног империјализма и капитализма, успут не разумевајући ни претсоцијалистичку нити социјалистичку страну своје историје, и усвајајући туђе културолошко и национално наслеђе без икакве идеје о сопственом, феминисткиње чине услугу конзервативној мисли, борећи, можда и несвесно, његове битке. Револуција сигурно неће бити, али контра-еволуција је дефинитивно женског рода.

Андреа Јовановић

Извор: РТ Балкан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *