Пише: Вук Бачановић
У посљедње вријеме, поводом а поводом првих али одличних корака нове српске политике у Црној Гори, појављују се двије наизглед супротстављене, а у суштини запањујуће сродне медијске тенденције. Једна драматично упозорава да се Срби у Црној Гори, ако политички центар сопственог дјеловања смјесте у Црну Гору, аутоматски претварају у локалну етничку заједницу, одсјечену од „матице“ и препуштену злогласним подгоричко-цетињским кухињама. Друга, са друге стране истог шалтера, објашњава да је сваки озбиљнији облик српског црквеног јединства ни мање ни више него средњовјековни реликт, нешто попут захрђалог витешког оклопа, примитивних земљорадничких односа у вријеме слабо развијених производних снага и феудалне десетине, па би савремени, напредни човјек, уколико баш жели да уђе у 21. вијек, морао да се радикално дистанцира од такве системске заосталости.
Између тако срочених мудролија се Србину у Црној Гори оставља избор какав му је историја, уосталом, често великодушно остављала: или да буде пунољетан само уз старатељски потпис из Београда, или да на Цетињу свечано положи испит из савремености, на којем је прво питање да ли је Свети Сава, као установа из XIII вијека, уопште овлашћен да се појави у 21. без претходно прибављене потврде из Дукљанске академије наука и умјетности.
Први спин нарочито воли успоредбе са Републиком Српском. Она се представља као очигледан доказ да Срби могу имати сопствене институције, сматрати Србију матицом и истовремено задржати јак национални идентитет. Из тога би ваљда требало да закључимо да се исти рецепт може примијенити и на Црну Гору. Само се дода мало Београда, двије кашике „матице“, прстохват националне дисциплине, промијеша се и остави на лаганој ватри док Подгорица не омекша.
Невоља је само у томе што Република Српска и положај Срба у Црној Гори припадају толико различитим уставним, политичким и историјским порецима да њиховим поређењем не долазимо до оне врсте лоше аналогије на основу које се закључује да пошто и коњ и локомотива вуку нешто за собом, жељезница мора да је уствари модернизована коњушница.
Република Српска је један од два ентитета Босне и Херцеговине дефинисан у оквиру дејтонског мировног и уставног аранжмана. Има сопствену владу, парламент, предсједника, уставне надлежности и правно предвиђену могућност специјалних паралелних односа са сусједним државама. Она функционише унутар једне постратне, међународно конструисане и надзиране државне архитектуре, у којој и три деценије послије рата постоји високи представник са овлашћењима каква не постоје у политичком животу суверених европских држава.
Вук Бачановић: Кад је Зеленски дипломатија, а Григорије издаја
Црна Гора није Босна и Херцеговина. Срби у Црној Гори немају своју ентитетску владу, ентитетски парламент, посебне дејтонске надлежности нити међународни мировни уговор који им гарантује специјални политички положај. Они су грађани Црне Горе и своја политичка права остварују у институцијама Црне Горе.
То је, морамо признати, прилично непријатна околност, јер претпоставља интелектуални напор у равни чишћења Аугијевих штала: разликовање државе од ентитета, Устава Црне Горе од националистичке еуфорије из трећеразредних медија, а Дејтонског споразума од фејзбук коментара у групи „Срби, народ и раса“.
Још је занимљивија бојазан да ће Срби постати тек нека тамо „локална етничка заједница“ ако о сопственој политици буду одлучивали у Подгорици. Тиме се, можда и нехотице, прихвата управо теза њихових противника: да су Срби у Црној Гори некаква прекогранична национална мањина којој је за пуни идентитет неопходна „матична држава“. А то је прилично необичан начин да се брани српски карактер земље чија је модерна државност вијековима израстала у српском политичком, црквеном и културном оквиру. Србима у Црној Гори зато није потребно да им неко накнадно проналази матицу преко границе, јер је то она већ одавно виђена врста националне одбране у којој боксер, прије првог гонга, противнику најприје љубазно намјести браду, а тек послије примљеног аперката стане доказивати да је заправо дошао да побиједи.
Други медијски спин нам, међутим, митрополита Јоаникија успоређује са Момиром Булатовићем и великодушно му прориче исту судбину: један је, наводно, политички пропао са „Југославијом без алтернативе“, па ће други неминовно пропасти са „Светим Савом без алтернативе“. Ту већ улазимо у област историјске акробатике у којој није важно припадају ли двије појаве истој епохи, истој врсти институције или уопште истом реду стварности, довољно је да им се могу смислити слични слогани. Распад социјалистичке федералне државе крајем XX вијека и канонско устројство Цркве чија историја сеже осам вијекова уназад тако постају упоредиви само зато што се иза оба може дописати „без алтернативе“. То је отприлике као кад би се, на основу чињенице да су и Титаник и Римско царство пропали, закључило да је главни проблем и једног и другог била санта леда. Критичност митрополита Амфилохија према режиму Александра Вучића затим се претвара у доказ нужне црквене аутономије, па се од Јоаникија очекује да, жели ли избјећи Булатовићеву судбину, из једне немогуће аналогије извуче још више немогући црквенополитички закључак.
Тако се, уз довољно самопоуздања и тек онолико историје колико не угрожава закључак, од Светог Саве до Тита стигне за двије реченице; седам вијекова између могу се, као и свака непријатна чињеница, свети на маргиналну фусноту коју нико неће прочитати.
Могуће је, на запрепашћење обије спин-радионице политичке мисли, истовремено бити митрополит Српске православне цркве и при том не бити београдски дворски капелан. Као што је могуће бити српски политичар у Црној Гори, чувати националне везе са Србијом и Босном и Херцеговином, а ипак не водити странку као прекогранично представништво СНС-а. Цетиње може бити снажан духовни центар без проглашења црквене независности, као што српска политика у Подгорици може бити самостална без обавезног пријема у некакав курс националног однарођавања. Усуд је само то што оваква поставка претпоставља способност да човјек истовремено мисли двије ствари: и припадност и самосталност, и заједништво и одговорност. Јер
чим се у истој реченици нађу двије идеје, у политичким школама из којих излазе двије спин-радионице већ се покреће истрага да ли је посриједи раскол, издаја или, што је још сумњивије – мишљење.
Нова српска политика у Црној Гори, ако жели бити ишта више од сезонске изборне робе која се најприје усмрди, мора почети управо тамо гдје оба ова два пропагандна спина престају: Срби могу бити потпуно лојални Црној Гори као својој држави, а да не престану бити Срби; могу тражити пуну равноправност језика, културе, симбола и историјског памћења; могу одржавати најтјешње могуће везе са Србијом, а да Београд не постане кадровска служба њихове политике; могу имати снажну, самосвјесну и локално укоријењену митрополију, а да због тога нико не мора маказама прекрајати Српску православну цркву.
Црногорска државност није по природи антисрпска. Српски идентитет није по природи антицрногорски. Цетиње није нужно сепаратизам, Београд није нужно окупација, а Свети Сава није софтвер који је се престао ажурирати 1236. године.
Ко све то не може држати у глави истовремено, не треба му национална стратегија; довољно је да уђе у музеј мемљивих идеологија и пропалих политика, пажљиво разгледа изложене поразе, заблуде и историјске катастрофе, па пред најпогубнијим од њих самодопадно закључи да је управо пронашао најгенијалније рјешење за будућност.
