Пише: Вук Бачановић
У Подгорици је у издању Дукљанске академије наука и умјетности објављено ново издање књижице Шпира Кулишића О етногенези Црногораца, дјела које је први пут штампано у Титограду 1980. године у издању „Побједе“. Сам чин реиздавања тешко да представља неко изненађење. Дукљанска академија већ деценијама функционише као паралелна, да не кажемо параакадемска структура настала у оквирима специфичног идентитетског и политичког пројекта црногорског аутохтонизма, са изразитом тенденцијом да идеолошке конструкције о прошлости представља у форми научне ревизије. У том контексту, Кулишићево дјело из прошлога вијека има готово програмски значај: његове тезе о посебној етногенези Црногораца постале су један од темељних ослонаца каснијих аутохтонистичких конструкција код аутора блиских том кругу, укључујући Саву и Јеврема Брковића, Новака Аџића, Шерба Растодера и друге публицисте и историчаре који су настојали да антисрпски калибриран постмодерни црногорски национални идентитет ретроактивно пројектују дубоко у рани средњи вијек.
Оно што издавач, међутим, не наглашава јесте чињеница да је Кулишићева књижица темељно научно оспорена већ наредне године након објављивања, у студији: Никола Вукчевић, Етничко поријекло Црногораца (Београд, 1981). Вукчевићев приступ није био публицистички ни памфлетски; напротив, ријеч је о стрпљивој анализи извора, терминологије, цитата и методологије, у којој је Кулишићев текст подвргнут готово форензичком читању. Већ у уводним дијеловима књиге Вукчевић указује да Кулишић полази од унапријед конструисаног закључка, а затим изворе и литературу селективно прилагођава тој тези (стр. 5–13).
Посебно разоран дио Вукчевићеве критике односи се на Кулишићев рад са византијским изворима. Вукчевић показује да Кулишић третира „Николу Акомината“ и Никиту Хонијата као двије различите личности, иако је ријеч о једном те истом византијском писцу — Никити Хонијату Акоминату (стр. 18–21). Вукчевић ту примјећује, са дозом академске ироније, да је „неукусно изводити закључке на основу византијских извора, а на другој страни пружити доказе да те изворе није ни омирисао“. Важније од саме грешке јесте оно што она открива: Вукчевић показује да Кулишић углавном посредно користи литературу, селективно чита ауторе и често не разумије историографски контекст текстова на које се позива. То се, према Вукчевићу, види и у третману Константина Порфирогенита, Скилице, Кекавмена и Љетописа попа Дукљанина, гдје се из споредних или нејасних мјеста извлаче огромни закључци о етногенези (стр. 13–24).
Једнако је темељна и Вукчевићева демонтажа Кулишићевог односа према етнологији и племенској традицији. Кулишић покушава да Јована Ердељановића представи као припадника „старе грађанске науке“ која је Црногорце „исказивала“ као Србе, али Вукчевић сталожено подсјећа да Ердељановић није био идеолошки пропагатор, већ етнолог који је биљежио како су се сами људи представљали (стр. 22–27). Потом Вукчевић доноси читав низ примјера из народних предања, дубровачких и млетачких извора, племенских хроника, као и писама Петра I и Петра II Петровића Његоша, у којима се становништво Црне Горе и Брда именује српским именом (стр. 27–35). Посебно је значајна анализа миграционих традиција црногорских племена – Васојевића, Бјелопавлића, Пипера, Куча и Братоножића – гдје Вукчевић показује да ова племена своје поријекло везују за Херцеговину, Косово, Метохију и Рашку (стр. 36–42). Кулишићев покушај да све то објасни накнадним „посрбљавањем“ Вукчевић оцјењује као методолошки неодржив, јер за тако крупну тезу не постоји изворно утемељење.
Нарочито су упечатљива поглавља у којима Вукчевић анализира Кулишићев третман језика, топонимије и локалних особености. Он показује да Кулишић регионалне и племенске разлике третира као доказ посебне етничке генезе, иако су такве унутрашње разлике карактеристичне за све европске народе (стр. 48–52). На више мјеста Вукчевић указује и на Кулишићеву тенденцију да присуство влашких, романских или арбанашких елемената у старој Црној Гори аутоматски тумачи као доказ „несрпске“ етничке основе, иако сами извори свједоче о постепеној асимилацији тих група у доминантни словенски и православни културни оквир (стр. 56–58). Управо у том мирном, документованом и методолошки дисциплинованом тону лежи трајна снага Вукчевићеве критике: он не полемише са Кулишићем на нивоу политичких страсти, већ га стрпљиво суочава са изворима које је прећутао, погрешно прочитао или произвољно тумачио.
И ту се заправо стиже до најзанимљивијег дијела читаве приче. Јер, након што је Вукчевић показао да Кулишић прилично несигурно и тенднециозно барата византијским изворима, средњовјековном историјом и етнографском грађом, читалац можда очекује да ће се аутор барем спасити на терену теорије етногенезе која је и у Европи у СССР-у још у његово вријеме постигла завидне научне резултате, чак и када су у питању јужнословенски простори. Међутим, управо ту Кулишић најдраматичније пропада – и то са готово музејском елеганцијом једне давно компромитоване европске псеудонауке.
Јер, док савремена историографија и историјска антропологија већ деценијама упозоравају да су средњовјековне нације колективне конфесионално-есхатолошке категорије, а не модерне уставне нације – и поготово не биолошке „расне“ одреднице, Кулишић читаву причу о „етногенези“ Црногораца у добром дијелу заснива на антрополошким типовима, лобањама, „расним“ мјешавинама и мистичним физиономским особинама које би и озбиљнијег читаоца старих бројева Völkischer Beobachter-а натјерале да се закоцене од неугодности. Тако Кулишић, без устезања, пише да већина Црногораца представља „мјешавину динарског и праисторијског Borreby типа, крупног тијела, крупне главе и широког лица“, те да црногорски „антрополошки лик“ показује блискост „кавкаском типу“. Из свега тога он онда извлачи закључак о „посебној балканско-словенској етничкој синтези“.
Заиста је тешко читати овакве пасусе данас, а не замислити неког заборављеног европског расног теоретичара из тридесетих година прошлог вијека како дрхтавом руком мјери лобање по црногорским брдима, тражећи у ширини образа метафизичку суштину и биолошку супстанцу „вјечног“ народа. Испада тако да су средњовјековни људи, умјесто да припадност разумију кроз династију, концепт „Новог Израиља“ као Божјег народа, земљу, господара или политичку заједницу – што нам извори заиста и говоре – по Кулишићу очигледно ходали уоколо размећући се свијешћу о сопственом „Borreby типу“ и „кавкаској“ физиономији.
Посебно је комичан Кулишићев покушај да израз „српски обред“ (christiani di rito servo) сведе на пуку литургијску формалност, као да је ријеч о безличној конфесионалној ознаци лишеној сваког колективног значења. Тиме он показује не само неразумијевање средњовјековног концепта народности, већ и потпуно одсуство свијести о томе како је предмодерни човјек уопште поимао припадност. У средњем вијеку идентитет није функционисао као модерна национална статистика, али није био ни административни попис „обреда“. Појмови попут „српске земље“, „српског рода“ или „српског обреда“ припадали су сакрално-политичком и есхатолошком универзуму у којем су земља, династија, Црква и историјска мисија чинили јединствену цјелину. Управо зато немањићка и постнемањићка традиција развија идеју Срба као православног „Новог Израиља“, народа који своју историју и политички поредак разумије кроз сакралну улогу у хришћанском космосу. У том контексту „српски обред“ не означава само начин служења литургије, него припадност читавом цивилизацијском и историјском оквиру. Тврдити супротно било би отприлике исто као када би неко рекао да су „Ромеји“ у Византији били тек пореска или обредна категорија, а не цивилизацијска и политичка заједница.
Вук Бачановић: Кошмар анти-Србије и анти-Босне – од Хрватског прољећа до трећег ентитета
Кулишићев аргумент постаје још апсурднији када се суочи са конкретним изворима из раног новог вијека. Како онда објаснити Божидара Вуковића Подгоричанина, који у Венецији пише да је пожелио да штампа „и наша српска слова“? Како објаснити његовог сина Вићенца Вуковића, који тражи дозволу да штампа књиге in lingua et caractere serviano, ради користи della nation et lingua serviana? Да ли су и они, по Кулишићевој логици, били тек некакви безлични техничари „обреда“, људи који случајно користе придјев „српски“ без икакве свијести о широј заједници којој припадају? Проблем је у томе што Кулишић покушава да предмодерни свијет раскомада модерним позитивистичким инструментима. А управо нам извори показују супротно: у православном словенском свијету обред, народ, земља и сакрална историја били су нераздвојиви дијелови истог есхатолошког поретка. Зато је „српски обред“ у том свијету имао приближно исту функцију коју је код Византинаца имало име „Ромеји“ – не као пука конфесионална или административна ознака, већ као цивилизацијска, историјска и сакрална припадност једном православном политичком космосу.
И управо би та чињеница морала бити уважена од сваког баштиника те културе, без обзира био вјерник или не. За вјерујућег човјека то представља континуитет једне древне православне есхатологије, идеје народа као сакралне историјске заједнице. За онога ко није религиозан, то би барем морала бити призната историјска фаза развоја сопствене заједнице, а не нешто што се са стидом прекрива импровизованим конструкцијама и антрополошким кабареом из пожутјелих европских расних приручника. Јер је заиста тужно гледати како се у дијелу савременог аутохтонистичког фолклора за једини „фиктивни“ идентитет проглашава управо онај који је обликовао комплетну писменост, духовност, књижевност, државност и историјско памћење Црне Горе, док се као „аутентичан“ нуди нека фантазмагоријска мјешавина у стилу прастарог матаругопиперолужановлахо – горца, који ваљда хиљаду година лута Балканом носећи у торби Borreby лобању свог прађеда, чекајући да га коначно открије Шпиро Кулишић.
И ту ново издање ове књижице постаје заиста драгоцјен културни документ – не о средњовјековној Црној Гори, већ о једном дијелу постјугословенске интелектуалне сцене који и даље вјерује да се модерни идентитети могу градити помоћу лобања, антрополошких типологија и романтичарских фантазија о „дубоким етничким корјенима“. Човјек готово очекује да се у неком наредном издању појави и поглавље о мистичној етничкој важности дужине бркова или угла јагодичне кости. Јер, када једном напустите историју као науку и уђете у свијет псеудонаучне етногенезоманије, граница између етнологије и карикатуре постаје занемарива
