Извор: Иван Радановић
На виђење прошлости утичу појмови које користимо. Које ћемо користити, зависи од доминантних односа моћи. Прошлост је неизвеснија од будућности, јер историју пишу победници. Нова историја тражи нови речник, очишћен од непожељних појмова (класа, израбљивање, правда) и обогаћен оним корисним (идентитет, искљученост, ефикасност).
Тако моћ надзире сећање, памћење и историју. Углачава је и чисти од случајности. Рафинисана прошлост је корисна доминантним друштвеним групама. Све чешће се за епохалне догађаје из прошлости каже да су „морали да се десе“, иако су били непредвидљиви.
Историја је сложена – тако у најкраћем гласи теза италијанско-француског историчара Енца Траверса. Зато се у књизи „Историја као бојно поље“, коју су на српском објавиле ФМК књиге по преводу Оље Петронић, мање бави догађајима из историје а више самом историјом.
На вишедисциплинаран начин, Траверсо описује, проблематизује и интерпретира важне историографске теме. Је ли Холокауст јединствено зло? Чему служи појам „тоталитаризам“? Шта је 1945. година значила Европи, а шта Африци или Азији? Како се на револуцију 1789. гледало пре 1989. године а како после ње? Шта филозофи, социолози и историчари могу једни од других да науче? Какво је критичко сагледавање прошлости? Зашто су појмови важни?
У последњих четврт века, са политичким пејзажом променио се и вокабулар. Речи као што су „револуција“ или „социјализам“ више не значе еманципацију већ тиранију. „Тржиште“ и „капитализам“ више нису симбол експлоатације већ ствар здравог разума. Лексика предузетништва колонизовала је медије и свет науке и истраживања, чији се значај више не мери дебатама које подстичу већ „показатељима перформанси“, бодовима и ранг-листама.
Важно је како се сећамо
Поменуте промене почеле су седамдесетих да би се убрзале након распада реал-социјализма. Пад Берлинског зида 1989. није само означио крај Хладног рата већ читаве епохе. Ово је идеја Ерика Хобсбаума, историчара и члана британске комунистичке партије који се прославио књигом Доба екстрема (1994) и концептом „кратког 20. века“ (1914-1989). Зато су, према Траверсу, опште координате с почетка 21. века либерални антитоталитаризам и натурализација доминантног поретка. Што је социјализам гори, капитализам је бољи.
Хобсбаумова периодизација је утицајна, али има и других – од Аригијевог „дугог 20. века“ (1870-1990) до „века-света“ Марчела Флореса, који је почео Фројдовом инаугурацијом психоанализе, фордистичком производњом и првим концентрационим логорима током Бурских ратова. Но сушта супротност Добу екстрема била је књига Историја једне илузије (1995) Франсое Фиреа.
У обе књиге, прича и актери су исти али су улоге супротне. Фиреова теза је да смо осуђени на живот у либералном капитализму, чије границе одређује тржиште. За њега, комунизам је био кобна епизода осуђена на пропаст, а за Хобсбаума историјска шанса са прогресивном улогом. На тај начин, Историја једне илузије одушевљена је похвала капитализма, а Доба екстрема меланхолична повест комунизма. Траверсо пише да су обе спорне, али предност даје Хобсбаумовој због аутентичности „сећања побеђених“. Шта ово значи?
„Прошлост и будућност спаја динамичан однос, оне се укрштају и воде дијалог у садашњости“, пише Траверсо. Такав дијалог мора бити равноправан јер, у супротном, писање историје постаје политичка употреба прошлости. Управо се то дешава од 1989. Неолиберални победници контигентност (могло је бити другачије) претварају у нужност (тако је морало бити) чиме нормализују своју моћ.
Али мамурлук победе мути објективност. Сећање побеђених је важно.
Значај аутсајдера
Да би показао зашто, Траверсо истиче „херменеутику дистанце“ – сазнајну предност појединаца које победа није заслепила. Он пише да је највеће страхоте двадесетог века – Гулаг, Аушвиц и Хирошиму – мало ко препознао одмах. Након 1945, спорадична сведочења о стаљинистичком насиљу узимана су равнодушно, док симбол нацизма нису били логори смрти већ депортациони центар Бухенвалд. Хирошима је била симбол ратне победе, а у Америци и националног поноса.
Но праву природу времена разумели су егзиланти – интелектуалци који су писали из прогонства, затвора или под утицајем трагичних личних искустава. Терор стаљинизма је већ 1933. године, након што је ухапшен, описао руски револуционар и новинар Виктор Серж. Значај Хоришиме је, као изгнаник у Америци, међу првима разумео немачки филозоф Гинтер Андерс. Већ 1945. атомску бомбу назива „застрашујућом антрополошком променом“ – техника је стекла надмоћ над људима. О Аушвицу као метафори насиља модерне цивилизације писали су Хоркхајмер и Адорно, чији је класик Дијалектила просветитељства (1944) годинама био у запећку.
Егзиланти нису били идеолошки хомогена група, нити су били једини који су дешифровали ужасе 20. века. О Аушвицу и Хирошими писали су Албер Ками, Жорж Батај и други. Ипак, рефлексија егзиланата била је дубља, јер је потицала из осећаја искорењености, јавне и политичке немоћи и забринутости за свет који су оставили за собом. То је условило њихову критичку перспективу, која је била антитоталитарна.
Траверсо истиче Хану Арент, можда најутицајнијег политичког филозофа 20. века. Ова Немица јеврејског порекла била је у изгнанству од 1933. године, а у Америци је написала студију Извори тоталитаризма (1951). У њој Арент прави критички биланс историје Запада од настанка империјализма до модерног антисемитизма. За њу је тоталитаризам нова врста моћи, амалгам терора и идеологије који друштво обликује насиљем.
Ћуди тоталитаризма
Књига Хане Арент постала је канонска, а тоталитаризам хегемони предзнак двадесетог века. Сам појам обухвата заједничке елементе нацизма и комунизма: доминацију извршне власти и укидање представничке демократије; цензуру и државни монопол над средствима комуникације; једнопартијски систем и култ вође; насиље као облик управљања и, коначно, државни интервенционизам и централизовану економију.
Такво виђење тоталитаризма је у политикологији нашироко прихваћено, али не и у оквиру историографије и политичке социологије. Према Траверсу, оно је у најмању руку површно. И прост поглед на еволуцију, порекло и друштвени садржај ова два режима открива дубоке разлике међу њима: нацизам се током дванаест година постепено радикализовао, а СССР је доживљавао различите етапе током седамдесет година; у идеолошком смислу, стаљинизам се позивао на наслеђе просветитељства, иако га карикатурисао, док је нацизам био отворено антипросветитељски; комунистичка привреда била је планска, а Хитлерова капиталистичка.
„Тоталитаризам је“, пише Траверсо, „апстракција која више одговара машти Џорџа Орвела него стварном функционисању фашистичког или комунистичког режима“. То се види и по природи насиља. Комунизам је насиље суштински окренуо унутар сопственог друштва, док је нацизам терор окренуо ка спољашњости: најпре групама искљученим из заједнице (Јевреји, Роми, хендикепирани и хомосексуалци), затим ка Словенима, ратним заробљеницима и депортованим антифашистима. Другим речима, први је довео до радног логора, чији је циљ ауторитарни преображај друштва – други до гасне коморе, чији је циљ истребљење по себи.
Ове разлике су важне, јер се ради о супротним моделима рационалности: у стаљинизму, рационалан циљ (модернизација) похођен је ирационалним средствима (принудни рад, прогонство, експропријација). У нацизму, екстремна рационалност (масовно, индустријски организовано убијање) стављена је у службу ирационалног циља – доминације аријевске расе. Ове разлике су важне, али измичу појму тоталитаризма који акцентује сличности. Зашто?
Помрачење утопије
„Позвани смо у Хирошиму (…) Многи ваши ближњи изгубили су животе када је атомском бомбом ваш град сравњен са земљом (…) Овај сусрет нећу заборавити, нарочито када Русија прети да поново употреби нуклеарно оружје“. Овим речима се 20. септембра 2023. године тадашња председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен обратила јапанском премијеру Фумију Кишиди.
Овај нимало случајан лапсус осликава степен реконструкције колективног сећања. Маја 1945. године француска јавност је упитана која нација је највише допринела слому нацизма. За СССР се одлучило 57% испитаника, а 20% за САД. Исто питање постављено је 1994. године и мишљење се обрнуло: за СССР се изјаснило свега 25, а за САД 49 одсто испитаника. Године 2018. удели су били 15 и 56.
Ово не изненађује, јер је са реалсоцијализмом нестала и идеолошка равнотежа. Либерални антитоталитаризам намеће свој оквир сећања: није Совјетски Савез био противник, него оличење зла; не симболизује левица солидарност него терор; није успех давати већ стицати. Нити је једнакост правда, већ уравниловка.
Али шта пуштамо низ воду заједно са социјализмом? Шта губи Немачка док, дижући споменике Јеврејима, брише сећање на Источну Немачку? Зашто се у Италији партизани жигошу као издајници? Шта значе општа реактивација прошлости, сукоби националних сећања и масовна рехабилитација квислинга? Управо то да смо се, са корпусом левих идеја, одрекли и антифашизма.
Нијансирани поглед је важан. Нису бољшевици били некаква авангарда пролетерске војске која маршира у будућност, сходно идеализацији након 1917. али ни хорда крволока сходно демонизацији након 1989. Комунизам није био само орвеловски кошмар, већ и еманципаторски покрет који је подарио осећање достојанства подређеним групама (радници, жене, мањине) и потпалио наде неколико генерација. Другим речима, подарио утопију.
Без утопија, друштво буљи у прошлост. Историјско сећање одговара на питање зашто живети, шта мењати и око чега се трудити. Зато му се мора прићи критички јер ће га, у супротном, победници преобликовати у предвидљив ток догађаја. Тада би прошлост изгубила контигентност, будућност социјалну алтернативу, а друштво слободу.
Извор: Машина
