Пише: Радмила Станковић
IN MEMORIAM: Милена Зупанчич (1946-2026)
У историји Стеријиног позорја, она је апсолутни рекордер као најбоља позоришна глумица са шест Стеријиних награда.
На простору некадашње Југославије, Милена Зупанчич је била најцењенија и најпознатија словеначка глумица. У историји Стеријиног позорја, она је апсолутни рекордер са шест Стеријиних награда као најбоља позоришна глумица. Власница је и две Златне арене за филмска достигнућа и бројних словеначких и југословенских награда за неке од 120 позоришних и више од 80 филмских и телевизијских улога.
Била је веома срећна док је на сцени Београдског драмског позоришта пре четири године са Микијем Крстовићем играла у представи Цемент Београд, инспирисаној драмом Хајнера Милера у режији Себастијана Хорвата. Ипак, јединствен сегмент у Милениној каријери представља једна несвакидашња представа, апсолутни хит у словеначком театру последњих педесетак година – Борис, Милена и Радко. Реч је о глумцима Борису Каваци, Милени Зупанчич и Радку Поличу, који су играли у овој бергмановској драми Душана Јовановића коју је он и режирао. Цела прича је заправо део интиме коју су током живота имали актери између себе. Милена је била најпре удата за Радка Полича, а онда га је оставила јер се заљубила у Душана Јовановића, удала за њега и родила кћер Машу. Све то што је Јовановић написао несумњиво подсећа на њихове стварне љубавне животе. Али је и много више од тога.
Волела је да прича о времену када смо, како каже, „били једно“:
„Сретна сам што сам доста радила у целој Југославији и што сам осетила лепоту тог великог простора и доживела тај велики број гледалаца. А онда, ни крив ни дужан, паднеш са двадесет милиона гледалаца на мање од два. Као да те неко закључа у кухињу из које не можеш да изађеш. Можеш понешто да чујеш из других соба, али не излазиш.“
Пуних петнаест година од када је Словенија постала држава, није снимила ниједан филм. Па опет седам година ништа. То ју је јако болело. Лоше је прошао и њен супруг Душан. Годину дана није добио словеначко држављанство, јер је рођен у Београду. А од петнаесте године је живео у Словенији, све што је написао, написао је на словеначком.
Милена Зупанчич је непуних тринаест година била амбасадор Уницефа у Словенији. Када је после осамостаљења Словеније изабрана нова влада, догодило се да су у њој били само мушкарци. То је у јавности наишло на бројне негативне коментаре, а словеначки дневни лист Дело је повео акцију међу читаоцима који су изабрали женску владу у сенци:
„Читаоци Дела су ме изабрали у ту женску владу, на чело ресора екологије. Јер, у Словенији се јавио проблем извора Саве због градње електране. Изборили смо се, ишла сам и на неки стручни скуп у Хагу. Ми по Уставу у Словенији имамо право на чисту, питку воду. Пуно смо радили, ја сам то веома озбиљно схватала. Могу рећи да сам ипак мало поносна на то што сам радила, јер су постојали моћни лобији којима смо успевали да се супротставимо. Рецимо, влада је хтела да донесе одлуку да се поред Бледског језера прави једно вештачко језеро, а то је било ван памети јер је то крај који има изванредну фауну и флору у коју не сме да се дира, а изградњом тог вештачког језера она би била уништена.“
Кад са двадесет милиона гледалаца паднеш на мање од два, као да те неко закључа у кухињу из које не можеш да изађеш
Милена Зупанчич, једна од последњих југословенских глумица, поседовала је лакоћу живљења којом је превазилазила све препреке. Укључив и оне здравствене. Није желела и да набраја шта је све оперисала, од чега све болује, већ је са осмехом прибегавала иронији:
„Кад уграбим време између пробе, гостовања, играња представа, ја свратим до лекара који зна да ме неће скоро видети па ми и не заказује следећу контролу. Некако сам навикла да се са болешћу треба помало шалити.“
Тако се понашала и када је добила карцином од кога је преминула.
Извор: Радар
