Piše: Radmila Stanković
IN MEMORIAM: Milena Zupančič (1946-2026)
U istoriji Sterijinog pozorja, ona je apsolutni rekorder kao najbolja pozorišna glumica sa šest Sterijinih nagrada.
Na prostoru nekadašnje Jugoslavije, Milena Zupančič je bila najcenjenija i najpoznatija slovenačka glumica. U istoriji Sterijinog pozorja, ona je apsolutni rekorder sa šest Sterijinih nagrada kao najbolja pozorišna glumica. Vlasnica je i dve Zlatne arene za filmska dostignuća i brojnih slovenačkih i jugoslovenskih nagrada za neke od 120 pozorišnih i više od 80 filmskih i televizijskih uloga.
Bila je veoma srećna dok je na sceni Beogradskog dramskog pozorišta pre četiri godine sa Mikijem Krstovićem igrala u predstavi Cement Beograd, inspirisanoj dramom Hajnera Milera u režiji Sebastijana Horvata. Ipak, jedinstven segment u Mileninoj karijeri predstavlja jedna nesvakidašnja predstava, apsolutni hit u slovenačkom teatru poslednjih pedesetak godina – Boris, Milena i Radko. Reč je o glumcima Borisu Kavaci, Mileni Zupančič i Radku Poliču, koji su igrali u ovoj bergmanovskoj drami Dušana Jovanovića koju je on i režirao. Cela priča je zapravo deo intime koju su tokom života imali akteri između sebe. Milena je bila najpre udata za Radka Poliča, a onda ga je ostavila jer se zaljubila u Dušana Jovanovića, udala za njega i rodila kćer Mašu. Sve to što je Jovanović napisao nesumnjivo podseća na njihove stvarne ljubavne živote. Ali je i mnogo više od toga.
Volela je da priča o vremenu kada smo, kako kaže, „bili jedno“:
„Sretna sam što sam dosta radila u celoj Jugoslaviji i što sam osetila lepotu tog velikog prostora i doživela taj veliki broj gledalaca. A onda, ni kriv ni dužan, padneš sa dvadeset miliona gledalaca na manje od dva. Kao da te neko zaključa u kuhinju iz koje ne možeš da izađeš. Možeš ponešto da čuješ iz drugih soba, ali ne izlaziš.“
Punih petnaest godina od kada je Slovenija postala država, nije snimila nijedan film. Pa opet sedam godina ništa. To ju je jako bolelo. Loše je prošao i njen suprug Dušan. Godinu dana nije dobio slovenačko državljanstvo, jer je rođen u Beogradu. A od petnaeste godine je živeo u Sloveniji, sve što je napisao, napisao je na slovenačkom.
Milena Zupančič je nepunih trinaest godina bila ambasador Unicefa u Sloveniji. Kada je posle osamostaljenja Slovenije izabrana nova vlada, dogodilo se da su u njoj bili samo muškarci. To je u javnosti naišlo na brojne negativne komentare, a slovenački dnevni list Delo je poveo akciju među čitaocima koji su izabrali žensku vladu u senci:
„Čitaoci Dela su me izabrali u tu žensku vladu, na čelo resora ekologije. Jer, u Sloveniji se javio problem izvora Save zbog gradnje elektrane. Izborili smo se, išla sam i na neki stručni skup u Hagu. Mi po Ustavu u Sloveniji imamo pravo na čistu, pitku vodu. Puno smo radili, ja sam to veoma ozbiljno shvatala. Mogu reći da sam ipak malo ponosna na to što sam radila, jer su postojali moćni lobiji kojima smo uspevali da se suprotstavimo. Recimo, vlada je htela da donese odluku da se pored Bledskog jezera pravi jedno veštačko jezero, a to je bilo van pameti jer je to kraj koji ima izvanrednu faunu i floru u koju ne sme da se dira, a izgradnjom tog veštačkog jezera ona bi bila uništena.“
Kad sa dvadeset miliona gledalaca padneš na manje od dva, kao da te neko zaključa u kuhinju iz koje ne možeš da izađeš
Milena Zupančič, jedna od poslednjih jugoslovenskih glumica, posedovala je lakoću življenja kojom je prevazilazila sve prepreke. Uključiv i one zdravstvene. Nije želela i da nabraja šta je sve operisala, od čega sve boluje, već je sa osmehom pribegavala ironiji:
„Kad ugrabim vreme između probe, gostovanja, igranja predstava, ja svratim do lekara koji zna da me neće skoro videti pa mi i ne zakazuje sledeću kontrolu. Nekako sam navikla da se sa bolešću treba pomalo šaliti.“
Tako se ponašala i kada je dobila karcinom od koga je preminula.
Izvor: Radar
