Бројним манифестацијама током 2023. широм света биће обележена 50. годишњица смрти чувеног шпанског уметника Пабла Пикаса. Од уметничког генија до токсичне мушкости, ово је поглед на његову заоставштину. У седам деценија плодотворног рада, Пабло Пикасо је створио хиљаде слика и скулптура у многим авангардним стиловима.Он се убраја у ред најуспешнијих светских уметника и вредност његових дела се процењује у стотинама милиона долара.
Пикасову слику „Жена која седи крај прозора“ аукцијска кућа Кристис продала је за 103 милиона долара пре годину и по дана у Њујорку.Ове нове године се обележава педесета годишњица смрти славног уметника. Специјалне изложбе под мотом „Picasso Celebration 1973-2023″ биће одржане у његовој домовини Шпанији, Француској, Немачкој, САД и другде. Иако је његов уметнички гениј непогрешив, познаваоци његовог живота и дела све чешће расправљају о наводној мизогинији, односно дискриминишућем односу према женама. То је дебата која је кренула са покретом #МеТоо.
Сликарско чудо
Пикасо је рођен 25. октобра 1881. године у Малаги, на југу Шпаније. Његов отац био је уметник и за живот је зарађивао сликајући птице и животиње, те као професор уметности. Управо он је почео са подучавањем сина цртању када је Пабло имао седам година. Са 13 година је Пикасо почео студије у ликовној школи у Барселони на јој је предавао и његов отац, а две године касније настала је прва слика великог формата, уље на платну под називом „Прва причест“, која је изложена на градској изложби. Управо тај рад се сматра његовим првим ремек-делом. Од 1897. наставља студије на Краљевској уметничкој академији у Мадриду. Но, Пикасо је радије проучавао уметничка дела изложена у чувеном музеју Прадо, где је пажњу усмеравао на слике Веласкеза, Рембранта, Вермера и Гоје.Почетком новог века Пикасо се преселио у Париз.
Уметничке фазе
Пикасов уметнички живот може се поделити на многе фазе. Његов први стваралачки период, познат као плава фаза, трајао је од 1901. до 1904. подстакнут самоубиством пријатеља, шпанског песника Карлеса Касагемаса. Прва слика из тог периода, „Касагемасова смрт“ (1901.) одаје мрачну атмосферу и нијансе плаве које је карактеришу. Потом је уследила ружичаста фаза (1904-1906), током које су Пикасове слике одликовале нијансе ружичасте, светлоплаве и наранџасте боје. Тада је настао и „Портрет Гертруде Штајн“, недуго након што је сликар упознао америчку књижевницу и колекционарку уметничких дела. Ова фаза се сматра сретнијим периодом у уметниковом животу, када је упознао Фернанду Оливије, француску уметницу, која касније постаје његова муза и љубавница.
Упуштање у кубизам
Контроверзним делом „Госпођице из Авињона“ насталим између 1906. и наредне године, Пикасо је стекао светску славу као лидер савремене уметничке сцене. Бизарна дисторзија обриса женског тела разбила је сва дотадашња поимања о сликарској перспективи. Та слика се сматра пионирским делом кубизма. Заједно са Бракеом, Пикасо ће у наредним годинама развијати кубизам.
У његова дела настала током тог периода убрајају се и „Девојка са мандолином“ (1910.) и „Мртва природа са боцом рума“ (1911.). У Пикасова најпознатијим дела свакако се убраја и чувена „Герника“ (1937.), слика која је постала синоним антиратне екпресије. Настала је као реакција на фашистичко бомбардовање истоименог баскијског града у северној Шпанији, које је наредио генерал Франко.
„Герника“ је због коришћења кубистичких елемената представљала и Пикасово померање ка надреализму. Само двапут је осликао плакат за филм, а један од тих био је југословенски спектакл „Битка на Неретви“.
Пикасова „токсична мушкост“
Током протеклих година, а посебно након појављивања покрета #МеТоо, под лупом су се нашли Пикасови ставови према његовим љубавницама. Аналитичари уметности, попут Шенона Лија из часописа Artspejs, v , верују да Пикасов однос према женама треба приметити у његовом раду: „И сам Пикасо је приметио да се комплетно његово стваралаштво може категоризовати у седам различитих стилова, од којих је сваки документ његовог односа са седам жена у његовом животу.“
Пикасо је, како пише Ли, „скоро свакој од тих жена, за које је тврдио да их воли, живот учинио изузетно мизерним“. Ли се такође позива на дело Пикасове унуке Марине, која је написала књигу о деди, где пише о односу према женама: „Он их је потчинио својој анималној сексуалности, припитомио их, опчинио их, прогутао их и здробио их на своја платна. Након што је много ноћи провео извлачећи из њих есенцију, када би их посве уништио, он би их одбацио.“ Сам Пикасо је себе на сопственим делима представљао као лик митског Минотаура; чије музе су биле жртве његове бестијалне агресије.
„Искрено, ових дана, прилично је тешко саосећати са особом која црта митолошке верзије себе као ‘звери’ која дословно напаствује жене у безброј прилика“, пише Ли у тексту објављеном у Artspejs, Франсоа Гијо, уметница која се заљубила у Пикаса, сматра се изузетком. Она је славном сликару родила двоје деце, и сматра се једином женом која је напустила Пикаса. У 81. години, Пикасо се поново оженио са Жаклином Роке која је била чак 46 година млађа од њега. Живели су заједно све до његове смрти. Убрзо након тога, она је извршила самоубиство.
Пикасове последње године
Последње године његовог живота карактерише фуриозна уметничка активност и експресија опсесије еротизмом. Године 1966. на изложби уметникових слика и скулптура у том граду представљено је и дело „Пар“, на коме су приказани мушкарац и жена у загрљају и то је његово најзначајније дело које се бави темом љубави и сексуалности. Три године касније, Пикасова изложба у Паризу изазвала је скандал због еротизма на сликама и њиховог огромног формата. Чинило се да се до 1972. уметник припрема за смрт: тада је настала серија портрета с његовом главом замењеном маском, која је понекад попримала и изглед лобање и прекрштених костију.
Пикасо је умро 8. априла 1973. у Мужену близу Канa.
Извор: РТС
