Бој на Шаранцима (1862)
Бијела је кликовала вила
Сврх Јаблана зелене планине,
Зове вила у племе Шаранце
Кнежевића Јоксим капетана,
Ал’ Јоксима дома не бијаше,
Већ се од’зва Јоксимова љуба:
„Шта је, вило, богом посестримо?
Дома није мога господара,
Но је поша’ у Брда широка,
Ђе се бију двије силне војске,
Ено има по године данах,
Једно турска, друго црногорска.“
Онда вила њојзи бесједила:
„Зло да ти је, Јоксимова љубо!
Јутрос ће ти ударити Турци,
Турска ћеш се назвати робиња,
Кад Јоксима у Шаранце нема.“
Али млада вили одговара:
„Мучи, вило, бољела те глава!
Не бојим се млада од Тураках,
Док су ова брда и планине,
Ми имамо добријех јунаках,
Који знају дочекати Турке:
Од Шаранах Радуловић Рада,
Перјаника свијетлога књаза
И сокола Зејаковић Сима,
И витеза Шарчевића Риста,
И Закића Бећка стотинаша
И старога од Алуге Зука
И са њима двјеста Шаранацах;
А доће ни у помоћ Језерци,
Соко сиви, Глушчевићу Мићо,
Са соколом Шибалиом Живком,
Који знаде ошибати Турке,
Као што се јунак научио.“
Онда млада у чардаку мину,
Ту находи два своја ђевера,
И сокола Радуловић Рада
И старога Кнежевића Марка.
Ђе се хладно испијаше вино,
Па им поче каживати млада,
Што јој рече са Јаблана вила.
Онда Раде на ноге скочио,
За Језерце тај час отправио,
А Шаранце браћу окупио,
Па им каже, да ће уд’рит’ Турци,
У брзо се Срби окупише,
До четири стотине момаках,
Које бјеше Јоксим оставио
На бродове покрај Таре хладне,
Да чувају ћенар и крајину;
А када се Срби искупише,
Међу собом зборе и говоре,
Бога моле, да Турци ударе:
„Да видимо ко ће бољи бити,
Ко ли више главах откинути.“
У ријечи, у које бијаху,.
Преко Таре Турци прегазише,
Турске војске има шест хиљадах;
Пред њоме су добре поглавице:
Од Мостара Алај-беговићу,
Што је глава над цијелом војском,
С капетаном Амзом Мушовићем
Од тврдога Колашина града;
Асан-Дрнда на коњу гаврану
И остале турске поглавице,
Који знају с војском управљати;
На шаранска села ударише,
На бијеле куле Кнежевића,
Наше куле ватри предадоше,
Још не пуца пушке ни лубарде,
Нит’ се тржу оштри јатагани,
Онда Турци с коњах починуше
Под жалосну Јоксимову кулу,
За коју је црвен пламен свезан;
Веселе се турске сератлије,
Пуцају им сјајне кубурлије,
А све зову Кнежевића бана:
„Ђе си, Влаше, што не браниш кулу?
Они мисле да нико не види,
То виђоше наши соколови,
Па на двоје раздвојише друштво,
И на Турке сложно ударише:
С једне стране Радуловић Раде
Са старијем од Алуге Зуком
И за њима двјеста Шаранацах;
С друге стране Глушчевићу Мићо
С побратимом Шибалиом Живком
И за њима двјеста Језерчанах;
Па једанак на Турке уд’рише,
Поћераше Турке низ Руданце,
Ћерајући Турке сијекући,
Бој се бије, нигда не престаје,
Кликују се момци и јунаци;
Подну поља укочише Турци,
Боја бију, боја дочекују;
Млош Тураках, а мало Србаљах,
Ал’ су бољи наши витезови;
Све погледа јунак на јунака,
Арамбаше сабље повадише,
Сташе турске прескакати шанце
Подно поља у равне Руданце,
А поред њих наши витезови,
И отолен пођераше Турке
Баш до Таре, ријеке студене,
Сијеку их и хватају живе
На хатима и под миздрацима;
Ту се црна пролијева крвца
Од Тураках и Црногорацах;
Ту се ломе мачи и ханџари
И од живе ватре џефердари,
Ко не гледа, казат’ не умије,
Што се чини у равне Руданце,
Баш до Таре, воде валовите;
Докле Тару Турци пријеђоше,
А Срби се натраг повратише,
И погибшу браћу избројише:
Седамдесет и четири више,
Што на мртво у бој погибоше,
Међу њима од крајине крило,
Соко сиви Глучевићу Мићо;
Нека гину веселе им душе!
Јер су живот за поштење дали,
Па стадоше бројит’ турске главе:
На број нашли дванаест стотинах,
Ту је глава Алај-беговића,
И Турчина бега Мушовића
И Турчина Селмановић Шиша;
Ту су главе седам Сијерчићах;
Ту је глава Мицановић Куја,
Што је нама много јада дао
И другијех агах и беговах;
Ту су Срби добро шићарили,
Доста главах, руха и оружја;
Носе турске ћурке и саруке
И с Тураках сабље и гадаре,
Па кад сташе шићар дијелити,
Изабраше два хата крилата
И најбољих дванаест сабаљах,
Отправише на поље Цетиње,
Николају Петровићу књазу,
И послаше Бећка стотинаша,
Да он каже, што је код њих било,
И како су поздравили Турке;
А књаз њима крсте и медаље
За њихову храброст и јунаштво.
А Шаранци, гнијездо јуначко,
И крваво турско разбојиште,
Вазда ће се ово спомињати!
Па стадоше шићар дијелити:
Свакојему другу поједнако
Најбољему, ка’ и најгорему.
Сад се куну Турци на мунару
Да већ неће прелазити Тару;
А Шаранци погледују Росну,
Како ћемо прегазити Босну.
- Војвода Мирко Петровић, старији брат књаза Данила и отац краља Николе, рођен је у Његушима 1820. године. Овај човјек изразитог војничког и дипломатског дара, ватрени поборник свесрпског уједињења, показао је и пјеснички таленат у својој збирци епских пјесама Јуначки споменик која је први пут штампана 1864. на Цетињу. У овом граду је умро од колере 1867. године.
- Збирка Јуначки споменик садржи тридесетак пјесама посвећених бојевима Црногораца с Турцима у периоду од 1852. до 1862. године. Саме пјесме Војводе Мирка нијесу значајне по својим умјетничким дометима, али имају важан историографски значај. „Пуније су историје него поезије“, како би рекао Вук Стеф. Караџић, процјењујући основно својство јуначке епике, што је настајала на простору данашње Црне Горе. Овдје издвајамо одломак из пјесме „Бој на Медуну у кучима“
