Пише: Војислав Дурмановић
Фридрих Енгелс у једном писму из 1892. каже да су амерички капиталисти још вештији у завађању етничких група него аустроугарска влада. У кондоминијуму УН-а и ЕУ на територији Босне и Херцеговине, политичка култура готово сасвим је сведена на оговарање комшија безличним мандаринима из чиновничке олигархије најчешће пореклом из земаља бивше Аустроугарске: из Бањалуке и Лакташа се хистерише о џихадистичкој претњи у Федерацији, а из сарајевске котлине о петој колони која чека Путинове падобранце у срцу НАТО безбедносног поретка, не би ли се на пофалићком банкету за четврти јул као дворска луда приграбило мало пажње од прокуратора вашингтонског ћесара. Додикови страначки телали, јефтинија верзија СНС кадрова без технократске глазуре, нису пропустили прилику поводом свирепе терористичке агресије пентагонских јастребова и њиховог телавивског Ирода, Бибија Нетанјахуа против читавог иранског народа са крајњим циљем балканизације те древне цивилизације по либијско-сиријском моделу, да се аплаузима НАТО инвадорима, па чак и алузијама на српске циљеве деведесетих прикажу као провинцијалнија копија Вјосе Османи.
Родно место прозападније оријентације српских националиста преко Дрине сеже у период демонтаже Караџићеве клике са Пала, када су се кругови око Биљане Плавшић и Ђинђићевих повереника око ондашње филијале ДС-а у Српској, који су и породили раног Додика, опкладили на америчко штићеништво у уверењу да је америчка дипломатија у име балканског Pax americana намерно обуздала бошњачке офанзиве и легализовала РС ради противтеже арапско-хомеинијевским утицајима на Бошњаке, скроз у складу са духом времена Бушовог крсташког рата против тероризма. Када Додик сада говори о тзв. дејтонској самосталности РС у замену за српски пристанак на још надмоћније војно присуство НАТО и одлази на молитвене ручкове са трампистичким лунатицима попут Марије Маћадо као у Делфско пророчиште, он само затвара круг америчког туторства још од полагања пријемног код Медлин Олбрајт.
Тако се и данас, на запрепашћење сарајевских фондашких уметника супкултурно ослоњених на Бајденове демократе што је мултикулти хуманитаристички наратив одједном изашао из моде, Додиков најпримитивнији исламофобни ратни шовинизам а ла Ристо Ђого римује са изјавама ратоборних неоконзервативаца као Грејем о исламском свету, а Род Благојевић и Идо Нетанјаху његови су Гинтер Фелингер и Андри Леви – тобоже гласоговорници неправди нанетих Бошњацима деведесетих, а данас главни хушкачи на ратне злочине у Ирану и Палестини.
Сходно томе, бар би данас свакоме морало бити очигледно да српско-бошњачки рат у БиХ 1992-1995. са све територијалним статусом кво анте белум у шаблону 51:49 процената, беше врло карикатурална изведба пешадијско-цивилне кланице из Ирачко-иранског сукоба, где је Запад паралелно подстрекивао обе стране, како би лакше затукао ону која изнурених капацитета успе да превагне, као што је и Туђман деведесетих Бошњацима говоркао о савезништву у борби за независну и суверену првомартовску псеудорепублику, а Србима дошаптавао планове о подели науштрб муслиманских ванземаљаца. Наше је да тој перфидној стратегији расколничке утакмице у самосакаћењу, у којој се црвљиви отпаци верске мржње изнова подгревају већ једном станемо за врат. Да будем сасвим јасан: од отпора Ирана и Кубе овог пролећа зависиће судбина малих нација попут наших више од било којих избора у државама типа БиХ, Србије или Црне Горе, иначе ћемо сви чекати свој ред као дивљач за одстрел америчких корпоративних барона и њихове каубојске воље за моћи. Хорасан и Сијера Маестра биће и наш Цер.
