Пише: Војислав Дурмановић
Југословенске земље Босне и Херцеговине, које су на својој кожи и на сваком могућем плану, од политичко-економског до културног и симболичког, најразорније проживеле репризу империјалистичког касапљења старе Југославије 1941. за столовима Бадинтерове комисије крвавих Деведесетих, деградиране су од колевке Младе Босне и главног партизанског бојишта за антиколонијално ослобођење до последње мандатне територије у Европи, где под будним оком нечујног војног режима југоисточног крила НАТО почива господство неизабране чиновничке олигархије странаца.
По рецептури унапред приправљаној у кабинетима хладноратовских дисидената који су идеолошки одавно спремали терен у пукотинама југословенског система, типа публицистике Бранке Магаш или раних емигрантских турнеја Доброслава Параге, комплетна баштина ,,мале Југославије”, како се тепало СРБиХ, сатрвена је до темеља самоубилачким ратом 1992-1995. да би потом западни надзорници, гувернери, генерали, судије за ратне злочине, законодавци, истраживачи и инвеститори на том згаришту изигравали магове и хуманитарне звезде.
Војислав Дурмановић: Магарци у лављој кожи и мрачне силе Двехиљадитих
Овим се и доспело до садашњих босанскохерцеговачких прилика, у којима републички дијалог унутар друштва с једне стране гуши поставка политичког живота као продужетка ратних максимализама новим ,,ратом одредби”, а са друге технократски апсолутизам страних арбитара из ОХР-а, чији апсурдни крајњи монопол на спровођење октроисаног мировног уговора цементира неповерење у његово значење. Мислим да би после тридесет година које су појели скакавци и Филипу Вишњићу било јасно као дан да је та неоколонијална арена, коју је политиколог Дражен Пехар објаснио појмом ,,дедискурзације”, односно производње раскола и лажне равнотеже, у потпуности самој себи сврха, баналан начин да се театром неповерења и контролисаног конфликта скрајну све остале теме од животних интереса народа БиХ и обезбеде масне плате за белосветску класу његових оператера.
Другим речима, радило се о обожаваном енглеском либералу преданом кажњавању агресора и фантому ,,грађанске” државе-нације у којој нема места за национална права сем фолклора, аустријском Словенцу који је законом о Сребреници утабао пут намргођеном немачком католичком десничару да приведе крају амбиције својих западнохерцеговачких колега или најновијем Трамповом потрчку у најави, лекара који нас лече тако да нас никако не излече, него да им, паралисани у своме инфантилизму, још штанцујемо нове пословне и каријерне прилике, као и њиховој домаћој клијентели, од телала у посланичким клупама све до рентијера хотелских соба.
У једном политичком есеју из својих ,,Идеја” Црњански је 1939. приказао подлу стратегију Мачековог сепаратизма у тој старој Југославији чију минијатуру умногоме одражава данашња дејтонска БиХ, скројену око митологије о вечитој угрожености Хрвата, коју ће потом у социјалистичко рухо оденути присталице Савке Дабчевић-Кучар: Мачек је своје аспирације за ревизију југословенског државног устројства исказао краљу Александру кроз анегдоту о раскопчавању криво закопчаног лајбека (прслука), којом се у нагодби са Францом Јозефом изворно послужио мађарски вођа Фрањо Деак, са иронијом откривајући колико мало држи до привржености братском националном дому насталом на развалинама аустроугарске тамнице народа.
Рецидив такве политике саботаже и уцењивања кризом кроз раскопчавање лајбека, управо у традицији наратива о маргинализовању Хрвата у БиХ који је изворно и настао 1971. за време Маспока, јесте садашња агенда херцегбосанског крила ХДЗ о некој врсти репризе Хрватског прољећа у БиХ са нацртима трећег ентитета, из нон-пејпера којим се звецка из сенке корак по корак преношених као батина за претњу у званични дискурс. То је сада иницијатива исте оне странке која је 1991. разбаштинила хрватске Србе, 1992. бошњачки народ вођен СДА подстрекнула на сецесију, претходно уоквиривши свој територијални плен у ХЗХБ, а већ га 1993. терорисала и терала у логоре, па му 1994. опет пружила споразум који упућује на конфедерацију са Хрватском.
Војислав Дурмановић: Босна и Херцеговина као енергетски мандат НАТО-а
Док се у Хрватској на средствима и екстрапрофитима које уживају чланице ЕУ сваке године слави историјска победа над српском националном мањином у Бљеску и Олуји, хронична нестабилност БиХ почива најпре на наметнутој рачуници по којој се у политичкој понуди стално, уместо договора и поверења између већинских народа, или Србима нуди савез против Бошњака са хрватских десетак посто популације у виду трампистичког делиријума одбране ,,јудеокршћанства”, или пак хрватско-бошњачка спрега науштрб Срба, са ликом дежурних хушкача и аутентичних реликата НДХ какав је Стјепан Кљујић. Милорад Додик својим истрчавањем у подршку ХДЗ-овој офанзиви само ризикује да нагомилане фрустрације Бошњака због уцена хрватских Кербера на капији евроинтеграција каналише на колосек већ пренадуваног србофобног сентимента у бошњачким крајевима Федерације, гурајући тиме и Републику Српску и цео српски народ као нову пешадију у конфликт за рачун хрватске политике раскопчавања лајбека у своју корист.
Ове би истине, данас судбоносније од свих осталих, морале означавати централну оријентацију и оштрицу расуђивања у бици за нашу заједничку судбину код сваког појединца на политичком небу БиХ, ако би се земља од Дрине и Саве до мора, уместо игралишта туђинских – америчких, британских, немачких, хрватских, турских, руских, израелских и катарских интереса и комбинација заиста звала отаџбином својих равноправних народа.
