Пише: Војислав Дурмановић
,,Били смо
Негде на ничијој земљи, ни ми сами,
Ни неко други; увек тек за корак-два удаљени
Од оног што јесмо, оног што је требало бити.”
Јован Христић (,,Федру”)
Антиратни профитери из ешалона енџио бирократије, чији посао је стална производња оправдања за неоколонијални надзор и туторство западних сила у западнобалканском театру контролисаног конфликта, размећу се хуманитаристичком митологијом о мрачном наслеђу Деведесетих које је наводно и даље на снази у друштвима са обе стране Дрине, потпуно ретроградно колико и провинцијални националисти опседнути гуслањем о угрожености огњишта из периода 1992-1995. године. Било како било, обе ове, међусобно комплементарне стране политичког фатализма у којем је ,,прошлост неизвесна, а будућност заборављена”, у пакету са културом полагања пријемних испита за политички живот на амбасадорским банкетима и у радионицама фондова страног капитала, пре би се дале окарактерисати као ,,мрачне силе Двехиљадитих”, управо те које отимају и као таоца на смену држе будућност и развој свих заједница у југословенским земљама.
Војислав Дурмановић: Босна и Херцеговина као енергетски мандат НАТО-а
Антиколонијални, истински националистички филозоф Џалал Ал-е Ахмад се у карактеризацији царистичког режима Пахлавија, који је иза карневалске мегаломаније проћердавао иранско национално богатство у природним ресурсима послужио прастаром метафором магарца у лављој кожи, као створеном за тај аутоколонијални вашар од политичке понуде. Од Јадра до Ибра, све је извесније да је самопрозвани српски свет напредњачких магараца у лављој кожи у огромној мери исто што и платформа некад Алије Изетбеговића, а сада политичких пилићара попут Жељка Комшића о целовитој, грађанској псеудорепублици БиХ – најбржи пут до палестинизације и тоталног лишавања Срба на северу КиМ контроле над властитом судбином, односно свођења државе на Београдски пашалук, баш као и на бошњачких двадесетак посто Федерације ,,величине Словеније”, како се у скоро обелодањеној изјави изразио Изетбеговић млађи. За то време, бањалучки властодршци око СНСД-а предњаче у канибализацији слободарског и антиколонијалног наслеђа у које се заклињу, док истовремено лежу у кревет са рецидивом ХДЗ-овог сепаратизма у Западној Херцеговини – истог оног који слави Олују и гажење српске мањине у Хрватској – не би ли се, уз ционистичке скуте, догурали до свог новог места у Трамповој расној хијерархији.
На одавно банкротирану ,,жуту” изведбу даљег утапања Србије у евроатлантски изолационизам у односу на земље светске већине и бриселску хегемонију, чијој рестаурацији теже интересне групе око парадно-паразитских странчица у званичној опозицији излишно је и трошити речи, пре свега јер је та политичка класа у друштвеној структури јужноамеричког типа, коју је сама инаугурисала двехиљадитих, органски неразмрсива од вучићевске. Или што, у временима политичке кризе тог поретка, реторика њихових хоровођа, НАТО лобиста типа Динка Грухоњића, Драгана Бурсаћа или Миле Пајић, са својом приписменом пашквилом о Вуку Караџићу, носи печат франковачког шовинистичког иживљавања над целокупном српском културом, писмености и тзв. Црквом Србије, као пројектован у истом одјелу за психолошке операције у Загребу из ког је поникао и усташоносталгични сарајевски тједник Став. Како један левичарски проматрач стварности вешто примећује, у Србији су газде са Запада ниже слојеве демобилисале и утегле стегом СНС-овог примитивног, комодификованог национализма скројеног око култа вечите жртве, а више (средње) класе укљештиле у евромански, вулгарно индивидуалистички и потрошачки, раскорењени неолиберализам.
Питање истинске интелектуалне независности у таквом систему, где један те исти, најпоткупљивији пословно-управљачки слој каријериста који само мењају дресове, насушно је колико и питање хлеба свагдашњег. Како се одупрети тој плутократији која можда не суди отворено за вербални деликт, али ће, рецимо, младог новинара ненаклоњеног сопственој агенди радо упутити на ново радно место у хамбургерџиници и која, од бирократских ,,ћација” и горила страначких деспотија до роботизованих апарачика из невладинићког сектора, репродукује политичку неписменост управо тиме што дотичнима месечна примања зависе од властитог неразумевања стварности и историјског искуства? То би пре свега значило очувати врлину маштовитости у преосмишљавању онога што је хегемонијом у информисању и култури, иза које стоји гола и неприродна сила, освештано као ,,реалност” и коначни смисао – наш крај историје.
Од убиства југословенске уставности које нам је оркестрирала Бадинтерова комисија све до већ бившег гувернера Шмита и других дедискурзатора (dixit Дражен Пехар) који су надаље убијали републички дијалог, као да је једини утопијски хоризонт свих опција на нашем политичком небу остала уградња у пирамиду ситних интереса, која се по правилу испоставља, како неко рече, као клање вола за пола киле меса и то само до следеће империјалне поделе карата, што је ствар са сваком страном арбитражом у којој арбитар на спорном терену, под изговором правне неутралности, ради увек и искључиво у властиту корист. Стога, или ће у празној љуштури неоколонијалних (дејтонских, петооктобарских) државних устројстава у свим крајевима наше историјске отаџбине – Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе – проклијати друштво отпора, које ће на свим пољима повести једну битку за нераздруживу судбину, или од било каквог политичког, економског и културног препорода нема ништа – сем понеког ресторана националне кухиње или тематског парка за туристе.
