Пише: Војин Грубач
Догађај окупљања и дизања, па потом самоиницијативног уклањања споменика у Заостру је била бизарна циркуска представа која је имала неколико јаких негативних последица. Учесници тога скупа су знали да ће доћи до уклањања споменика али су ипак жељели одиграти ту представу. Значи, свјесно су ишли на идеолошки конфликт иако за њега нису били спремни у смислу медијске борбе и кадрова потребних за њу. Испало је да су „празном пушком кренули у хајдуке“.
Подигравање Ђукановићевој камарили и медијске батине
Прва негативна последица овог скупа је била: савршено центрирање лопте на главу моћном пропагандистичком башибозуку Мила Ђукановића, који је тако нешто једва дочекао да медијски и политички тешко испребија идеје иницијаторе споменика у Заостру.
Ликове са Заостра су урагански медијски тукли свим средствима, не само ДПС и његови сателити већ и странке мањина скупа са стотинама Ђукановићевих колумниста, пропагандиста, ботова и ликова по социјалним мрежама под реалном именима и презименима. Шансе да се одбране од таквог напада су биле никакве.
Тукли су их немилосрдно а они су ћутали, трепћући незнавеним окицама, неспособни да се уопште супротставе. Да поновим, неспособни! Како се нису могли супротставити том пропагандном урагану, одмах су почели негдје друго тражити кривце, што је логично. Нашли су их у врху државе и општинским структурама Берана?! На жалост, кривце нису тражили у себи.
Јер, себи дозволити такав режирани скандал а „не знати“ да све то иде у корист Ђукановића означава недостатак здравог разума или намјерно одиграну игру с јасним циљем: свим силама помоћи Ђукановићу и његовој камарили да скачу по главама јавности наредних десет дана. Шта је у питању, то учесници представе са Заостра могу сами рећи. Можда су били само нечије лутке на концу?
Пуцањ у чело литијског покрета
Друга последица је била: директни «пуцањ у чело» духа литијског покрета.
Док је митрополит Амфилохије обједињавао народ Црне Горе против Монструма, гдје уопште није било важно у којим су историјским: политичким и војним покретима преци учесника литија били. Гдје је неважна била идеолошка, партијска, национална, језичка и било каква идентитетска категорија учесника литија, глумци перформанса у Заостру су грађане Црне Горе одлучили подијелити на „патриоте“: оне који су за личност у чију је част скулптура направљена, док су све друге означили и етикетирали као „издајнике“. Баш тако: издајници су сви други. Како то?
Дакако, припадници карикатуралног фолклорног ансамбла из Заостра могу за себе мислити да су патриоте, то није спорно. Могу убјеђивати јавност и да су космонаути, на шта имају право.
Међутим очити је факт да немају ништа заједничко са литијским покретом, којег је водио мудри митрополит Амфилохије. Овогодишњом темом Заостра су урадили све да се велике идеје саборности и заједништва деградирају.
Они који су руководили споменичком кризом очито су жељели стварање раскола у Црној Гори, идеолошког и политичког који може последично директно довести до враћања Ђукановића у орбиту власти. Ако то нису жељели, чему усмјеравање воде на те воденице? Недостатак памети или је у питању неки мини пројекат?
Тринаестојулски устанак: сабор слоге у којем није било четника и партизана
Штетна и опасна, плитка и антимудра политика
Таква политика се једино може оцијенити штетном и опасном, плитком и антимудром која је непотребним скандалом и експлозијом двоструког неандертализма: од стране учесника скупа на Заостру с једне и Ђукановићевих пропагандиста с друге стране жељела скренути пажњу с круцијалних проблема Црне Горе.
Ако је споменик у Заостру вођама те скупине узалудника важнији од милијарди евра које су од стране криминалаца изнешене из Црне Горе и факта да у држави 63 одсто жена и 30 одсто мушкараца користи психотропне супстанце што значи да нам закономјерно слиједи биолошки крај уколико се хитно не интервенише, о чему даље причати?
Ако је споменик битнији од чињенице да у државном систему ради преко 25. 000 особа са лажним дипломама, што је тешки ударац школству Црне Горе које губи сврху и смисао да производи стручне кадрове јер су мјеста заузели они „лажни“, тада је потпуно јасно да се ради о особама без савјести и морала.
Да не говоримо опширније о томе како су својом акцијом бацили у други план ексхумацију невиних жртава из времена Другог свјетског рата и непосредно послије њега: чије кости леже по многобројним стратиштима Црне Горе, почевши од Котор јаме у Никшићу, па преко Цетиња, ….
Између идеје заједништва које су кроз литије издизали и на пиједестал поставили митрополит Амфилохије и владика Атанасије и антилитијских идеја са Заостра које пропагирају неки бијесни, једнострани и сујетни људи пуни себе: избор је лак и природан. Наравно да су исправан избор: идеје саборности владика Амфилохија и Атанасија!
Тринаестојулски устанак: сабор слоге у којем није било четника и партизана
Преко сто година се вртимо у круг
Самим тим, идеје са Заостра се елегантно могу одбацити с поруком дотичнима: ако вам баста, будите и даље отирачи под ногама стампеда Мила Ђукановића, као што сте то демонстрирали овај пут.
У тој улози лоше и јадно изгледате, јер ваш патриотизам највише сличи надуваној лутки за задовољавање страствених жеља сумануте ергеле Ђукановића чији њисак среће због изненадног и «дивнога» повода датог на Заостру и данас одјекује медијским пространствима Црне Горе.
Тражење криваца у личностима: министарке Вујовић и Лутовца, предсједника Општине Беране, је био покушај извлачења из тешке медијске ситуације свеобухватног пребијања од стране Ђукановићевих пропагандиста.
Неспорни је факт, по последицама, да је идеја око Заостра у својој основи и приступу теми била катастрофално погрешна и вишеструко негативна, завршивши се тешким медијским и политичким поразом иницијатора те акције.
Једно је сигурно, теме из прошлости се могу и морају расвјетљавати али на неки мудар и добронамјеран начин, не доводећи у питање актуелне проблеме садашњице без чијег рјешавања ми просто нестајемо као народ.
Зато ћемо ово штиво полако завршити упечатљивим освртом колеге Мома Абазовића, који је све ово што се издешавало ставио у шири контекст, рекавши следеће: «Бојим се да је овај народ изгубио способност здравог расуђивања, разликовања битног од небитног. Напросто, остали смо заглављени у мрачним тунелима прошлости и никако да изађемо на виђело дана.
Потрошили смо читав 20. вијек на ратове, револуције, преврате борећи се за што већи животни простор а на почетку 21. вијека сва питања су нам и даље отворена. Што ће рећи, вртимо се у круг. У међувремену смо изгубили биолошку супстанцу тј. становништво, оно што представља најважнији фактор развоја и перспективе једне државе. Постали смо један остарео, исцрпљен и обезглављен народ без здраве елите, школе, војске, дипломатије и институција. Нека нам је Бог у помоћ!»
