Пише: Војин Грубач
Подгоричка Побједа је 29. априла, односно јуче, у вечерњим сатима, објавила текст с интересантним насловом: „Вучић: Неки у врху руководства Црне Горе до јуче били Срби, сад више нису“. Сам наслов имплицира да је предсједник Србије себи дао за право да арбитрира у Црној Гори, те да поједине државне функционере „уписује“, а друге „исписује“ из српског народа. Чудно, зар не? Ипак, погледајмо цјеловиту изјаву.
Запаљива реторика уз тврдњу да се „не мијеша“
У тексту се наводе ријечи предсједника Србије, који је у емисији „Блиц пита“ изјавио: „Погледајте ви ту хистерију која у дијелу Црне Горе постоји против Србије. Они желе да 33 одсто Срба буду, у ствари, грађани другог реда и да само ако су ћутљиви могу да буду на највишим политичким функцијама, а неки, да би опстали на тим функцијама, промијениће и род“, да би потом додао: „Као што данас имате случај са некима из највишег државног руководства. Буквално су људи промијенили род. Били су Срби до јуче, сад више нису.“
Након оваквог, прилично грубог мијешања у политичке, личне и идентитетске прилике у Црној Гори, Вучић је хладнокрвно констатовао: „Али шта да радите? То је њихово право. И да се не мијешамо у такве ствари. Наше је само да одговоримо на кампању која долази, да штитимо своје интересе, да то добро разумијемо и да гледамо да градимо пријатељства.“
Тако се у једном наступу спајају запаљива реторика и декларативно „немијешање“. Након тешких увреда упућених руководству Црне Горе, па чак и симболичког „избацивања“ појединих чланова Владе из „српског рода“, услиједио је нагли, савршено лицемјерни заокрет ка лажно помирљивом тону. Вруће па хладно — необична, али препознатљива технологија режираног политичког конфликта политичара који живи у субреалности.
Војин Грубач: Случај Грлић Радман – Спирала зла безочне дипломатије
Необични, деструктивни антизаштитник Срба
Питање је, шта је подстакло предсједника Србије на овако приземан наступ? Да су му заиста приоритет права Срба у региону, тешко је повјеровати да би кроз потписивање Бриселских споразума, као и Охридског и Вашингтонског, позиција Срба на Космету била доведена у садашње стање: тешке трагедије.
У вријеме његовог доласка на власт, Срби на Косову имали су одређени степен институционалне аутономије. Током година његове владавине, та позиција је постепено слабљена, да би их на крају тог процеса Вучић просто „пустио низ воду“. Све је предао Приштини, а да није трепнуо, а Србе на сјеверу Космета препустио баханалијама приштинског режима, које су се претвориле у тешко иживљавање над тим народом.
Сличан однос видљив је и према Србима у Хрватској. Нема значајнијег Вучићевог ангажмана на унапређењу њихових права, нити озбиљнијег осврта на чињеницу да је у периоду од 1991. до 2021. године из Хрватске исељено преко 460.000 Срба. То га, очито, не интересује.
Критиковао је црногорско руководство око уцјењивачке политике Загреба у вези логора Морињ, а никада Хрватској није спочитао 221 логор и сабирни центар за Србе на њеној територији.
Притискао је црногорско руководство да изгласа Резолуцију о Јасеновцу, Маутхаузену и Дахау, тврдећи да се то никад неће десити. Десило се, али се није десило да Резолуцију о Јасеновцу Вучић изгласа у Србији. Џабе су такву резолуцију неколико пута предлагали одређени политички кругови— Вучићева партија је уопште није хтјела ставити на дневни ред Скупштине Србије.
Али зато, предсједник Србије се занима „уписивањем и исписивањем из Срба“ чланова Владе Црне Горе, мислећи да му је то тренутно основни политички задатак. Када је све изгубио чега се дотакао, наравно да му је остало само да се занима Црном Гором, претпостављајући да га неко уопште пита за мишљење. Мишљење ће бити интересантно тек када почне рјешавати питање Срба на Космету и у Хрватској и када напокон изгласа Резолуцију о Јасеновцу у Београду. До тог момента, мало ће кога занимати његов став, јер се бави политиканством, а не озбиљним и системским рјешавањем положаја Срба у региону. По ономе што је до сада показао, системски се бави само погоршањем положаја Срба у региону, што га сврстава у врло необичну- крајње деструктивну политичку појаву.
