Пише: Војин Грубач
Кључне личности које су учествовале у писању скандалозног, антидемократског Устава Црне Горе 2007. године били су: Мило Ђукановић, Ранко Кривокапић, Светозар Маровић и Небојша Медојевић. То се може закључити из интервјуа који је лидер ПзП-а, Небојша Медојевић, дао листу Побједа 17. јануара 2026. године, а који је објављен под насловом: „Убацио сам српски језик у Устав, Маровићу било прихватљиво да службени буду и црногорски и српски“. Сада можемо закључити да се радило о четири јахача уставне апокалипсе, који су нацртом Устава 2007. године пројавили лудост и неприхватљиви идеолошки екстремизам.
Клаузула која је поништила народну вољу
Да се подсјетимо, Устав Црне Горе усвојен је 19. октобра 2007. године са 55 гласова „за“, при чему је Покрет за промјене учествовао у том гласању са одлучујућих 11 гласова посланика. Самим тим, одговорност ПзП-а, а посебно његовог лидера, за садржај и посљедице тог Устава је апсолутна.
У наведеном интервјуу Медојевић је објашњавао бројне детаље у вези са језиком и државним симболима, гдје се стекао утисак да се радило о некој пијачној трговини. Ипак, суштински је избјегао да се осврне на кључну клаузулу Устава — ону која је у директној супротности са здравим разумом и елементарном логиком демократског уређења.
Питање је врло просто: зашто је Небојша Медојевић прихватио и изгласао одредбу по којој се спорна идентитетска рјешења и државни статус могу мијењати само ако, поред двотрећинске подршке посланика у парламенту, буду потврђени и на обавезном референдуму на којем морају добити подршку три петине, односно 60 одсто уписаних бирача?
Да је Медојевић 2007. године захтијевао да се Устав, у облику у којем је усвојен у Скупштини, стави на референдум и постане важећи само уколико за њега гласа 60 одсто уписаних бирача, што пише у садашњем Уставу, данас не би било никаквих спорења. Међутим, он то није урадио. Напротив, омогућио је усвајање Устава са нормом за коју је било јасно да не може проћи никакву референдумску провјеру, нити може издржати пробу времена.
Паралеле: референдум 2006. и уставна антилогика 2007.
Ради јасноће, подсјетимо се референдума о државном статусу Црне Горе, одржаног 21. маја 2006. године. Укупно је било уписано 484.718 бирача. Излазност је износила 86,48 одсто, односно гласало је 419.236 грађана. Важећих листића било је 415.665, док је неважећих било 3.571.
За независност Црне Горе гласало је 230.711 грађана, односно 55,5 одсто изашлих, док је против било 184.954 гласача (44,5 одсто). Лако је израчунати да је за независност државе тада гласало 47,5 одсто од укупног броја уписаних бирача.
Управо ту лежи кључ ове анализе: ако је државна независност проглашена на основу подршке од 47,5 одсто уписаних бирача, по којој логици је за промјену идентитетских одредби у Уставу Црне Горе и питање статуса државе постављен праг од чак 60 одсто уписаних бирача? Треба бити суманут, идеолошки напаљен до црвеног усијања, крајње злонамјеран, пакостан и неодговоран, па тако нешто урадити.
Елем, да је Медојевић условио уставописце да тај праг буде идентичан референдумском — 55 одсто изашлих или 47,5 одсто уписаних бирача — то би било рационално и тешко оспориво рјешење. Али, он то није урадио. Пристао је да се праг подигне на 60 одсто уписаних бирача, иако је знао да такав Устав не може добити ни приближну подршку тога нивоа на референдуму.
Разлог је очигледан. Према попису становништва из 2003. године, 63,49 одсто грађана изјаснило се да говори српским језиком, док је 21,53 одсто навело црногорски језик. Самим тим, Устав који је српском језику дао трећеразредни статус није могао проћи демократску провјеру референдумом. Да се поштовала елементарна логика, српски језик је морао бити први службени језик у Уставу, а црногорски други.
Зато се с правом поставља питање: да ли би Устав из 2007. године, да је тада стављен на референдум, уопште добио 35 одсто гласова уписаних бирача? Сигурно, не! Зато су четири политичке кукавице, које су га кројиле, двотрећинском већином посланика у парламенту изгласале пункт о могућности измјене дјелова тога Устава само с референдумском потврдом од 60 одсто уписаних бирача.
Управо због тог уставног безобразлука, Црна Гора већ 18 година живи у континуираном идентитетском сукобу, изазваном рјешењима која су наметнута на начин који више подсјећа на политичко разбојништво него на демократско уређење државе.
Књига Војина Грубача: Хроника једног преломног тренутка у савременој историји Црне Горе
Референдум, па уставотворна скупштина
Да би се ствари напокон рашчистиле, није потребно даље идентитетско прегањање које личи на немогући покушај проласка главом кроз зид. Накарадне норме садашњег Устава је немогуће прескочити.
Неопходно је да се у Црној Гори распише референдум о Уставу из 2007. године и да се јасно види колику подршку тај акт данас има међу уписаним бирачима. Тек тада би се сви који су изгласали тај Устав 2007. године морали озбиљно замислити над посљедицама својих одлука давне 2007. године и о томе се јавно изјаснити.
О томе би се, прије свих и већ сада, јавно и недвосмислено морао изјаснити господин Небојша Медојевић, јер је управо његова партија дала кључне гласове за уставну конструкцију која је Црну Гору увела у дуготрајну и дубоку идентитетску кризу. Шта је био разлог што није отказао подршку тако накарадном рјешењу Устава? Теба да каже истину, јер је то главни и једини разлог што је збрисан са политичке сцене Црне Горе. Очито је да му то Срби и Црногорци нису опростили.
Алтернатива, можда и једино истински одрживо рјешење у некој перспективи, јесте расписивање избора за Уставотворну скупштину, након којих би Црна Гора добила нови устав — утемељен на логици, демократском легитимитету и здравом разуму. Који не би био плод идеолошког насиља било кога над било ким, већ договор разумних људи и одговорних политичара. Да би се то догодило, мора се промијенити политичка клима у Црној Гори. Мора се демонтирати криминални систем прошлих времена и ресетовати политичка сцена. У систему политичког хаоса који сада влада, тако нешто није могуће извести.
