Пише: Војин Грубач
Од више милијарди долара имовинских потраживања и спорова о ратним злочинима, преко усташких и антисемитских испада, до Пленковићеве интервенције у Бриселу – односи Хрватске према Црној Гори отварају питање вриштећег лицемјерја и двоструких стандарда који се појављују као препрека на европском путу наше земље.
Безочно и чудовишно уцјењивање Црне Горе од стране њеног сусједа ствара овдашњој јавности слику да су се на капији ЕУ испријечио разгоропађени хрватски разбојник. И то је тачно!
Хрватској није проблем Црна Гора већ бујање неонацизма
Није Црна Гора главни проблем Хрватске, већ отворени неонацизам који буја у њеном дворишту. Наиме, видјели смо прије неки дан да су се у Хрватској наставили испади са усташком и антисемитском симболиком.
Портал „Индекс“ објавио је 15. октобра снимак Торцидиног скандирања приликом гостовања холандског Ајакса у Сплиту: „Високе пећи, потпаљујем ја, два реда кокса, три Жидова. Жидов се дере аааа“.
То је отворено величање нацистичких логора смрти с призивањем да се исто понови, што се видјело и по осталим покличима: „Гази, гази, гази Жидове“, „Аушвиц, Аушвиц“, „Устај, Адолфе“ и „Ајмо, ајмо усташе“. Чудовишно, зар не!?
Ипак, ово се није десило случајно јер масовне неоусташке концерте Марка Перковића Томпсона годинама прате дивљања уз усташки поздрав „За дом спремни“, а његови наступи раније су забрањивани или отказивани у појединим европским државама.
Овако унеређена Хрватска, која плива у идеолошким фекалијама, сада прави озбиљне проблеме Црној Гори на њеном путу ка ЕУ.
Подметање ногу од стране Пленковића
На политичком плану, прије неки дан, хрватски премијер Андреј Пленковић издејствовао је измјене закључака Европског савјета, из којих су уклоњени рокови за затварање преговарачких поглавља са Црном Гором и припрему приступног уговора.
Првобитни нацрт предвиђао је затварање свих поглавља до краја 2026. године. Пленковић је европским лидерима представио осам хрватских захтјева према Црној Гори, од којих се шест односи на поглавље 23, а два на поглавље 31.
Уклањање рокова не представља формалну блокаду приступања, али потврђује да Загреб има утицај на динамику европских интеграција Црне Горе. У пракси, то значи прављење механизама за још жешће уцјењивање Црне Горе од стране обневиђелих разбојника из државног врха Хрватске.
Дупли стандарди Загреба
Хрватска је својевремено Црној Гори уступила превод правне тековине Европске уније, чија се вриједност процјењује на осам милиона еура. И то је лијепо.
Истовремено, Загреб сада потражује војну имовину бивше ЈНА, коју процјењује на више од 2,7 милијарди долара. Подгорица је саопштила да није добила формални захтјев за исплату тог износа. То екстремно, непријатељско потраживање захтијева да се Хрватској одмах исплати тих осам милиона за преводе на начин да јој се те паре баце у лице.
Хрватска инсистира на обештећењу заточеника логора Морињ, којима је Црна Гора већ исплаћивала одштете. С друге стране, питање обештећења црногорских жртава војног затвора Лора у Сплиту, али и кажњавање свирепих убица- остаје неријешено. Хрватска се по овом питању „прави мртва“.
Загреб захтијева и промјену имена базена „Зоран Џими Гопчевић“ у Котору, због тврдњи о његовој улози у Морињу, иако Гопчевић није правоснажно осуђен за ратни злочин. Истовремено, у Хрватској од 2016. године стоји споменик Миру Барешићу, осуђеном за убиство југословенског амбасадора Владимира Роловића.
Ибрахимовић и Кривокапић: два јахача дипломатске апокалипсе
Црна Гора је због подизања тог споменика својевремено упутила протестну ноту Хрватској, споменик Барешићу и даље „гордо стоји“!? Додуше, „прави се мртав“ и министар вањских послова Црне Горе- Ервин Ибрахимовић, који је вјероватно најгори министар спољних послова било које државе настале од постања свијета. Зато њега и Ранка Кривокапића црногорска јавност третира као два јахача дипломатске апокалипсе који изгледају као да су у служби хрватске државе, као неки нижерангирани послушни чиновници.
Сви ови примјери отварају питање досљедности европских стандарда: може ли држава која од сусједа захтијева суочавање са прошлошћу истовремено имати неријешена питања обештећења жртава, спорна јавна обиљежја и понављајуће екстремистичке испаде на сопственој територији? На ово питање нам прво морају дати одговор: Ервин Ибрахимовић и Ранко Кривокапић. Да им се не би „догодио народ“!
