Пише: Борис Беговић
„Према заштитној царини [се] никада не може имати довољно неповерења: индустрија коју она подигне сумњива је и пролазна, а штета коју нанесе народној привреди очевидна и трајна.“
Милорад Недељковић, 1913.
Многи сматрају економисте непријатним људима – стално инсистирају на чињеницама, бројкама, ценама, трошковима и другим нелагодним стварима. А тек када се ухвате економске историје, онда кваре ужитак онима који се без зазора препуштају славној прошлости сопственог народа. Двојица из племена економиста, Милан Завађил и Бошко Мијатовић, у књизи Хлеб, топови, дугови: Србија 1911-1914. (Академска књига, Нови Сад, 2025) прихватила су се озбиљног посла, писања економске историје Србије уочи Великог рата. Педантно су га и ваљано обавили, и вероватно намргодили оне који то време посматрају као златно доба Србије.
Што се српске привреде тиче, стање ствари на почетку друге деценије прошлог века, показују аутори, није био толико лоше. Наравно, Србија је и даље била неразвијена и сиромашна земља према европским аршинима, али неке ствари су почеле да се мењају набоље. Завршен је био царински рат са Аустроугарском, Србија га није изгубила, пољопривреда је почела да се модернизује, сеоски домаћини су све више производили за тржиште, нарочито страно, земља је почела да бележи значајне стопе привредног раста и раста дохотка по становнику, што сведочи о порасту продуктивности рада. Инфраструктура је ојачана, пре свега у погледу железнице. Невоља је било напретек, али се ипак осећао снажан замах привредног раста.
Задуживање је било једини излаз, али је због тога држава упала у дужничку кризу
И онда су дошли балкански ратови и тај замах је сасечен. Рат има своју цену, чак и када се занемаре, у овом рату умерени губици (око 30.000) живота: смањење производње, мањи извоз и девизни прилив, нижи ниво инвестиција, истопљени буџетски приходи и знатно увећани ратни расходи. А Србија је била земља ниске стопе штедње, мале акумулације, тако да из буџета није могла ни инфраструктурне пројекте да финансира, а камоли да финансира набавку наоружања и ратне операције.
Једини излаз било је задуживање у иностранству. Па су се француски зајмови користили за куповину француске артиљерије, онако рафално. Стога је спољни дуг земље од 1910. до 1914. порастао са 78 на 104 одсто бруто домаћег производа (БДП). Србија је, непосредно пред Велики рат, ушла у дужничку кризу, управо због балканских ратова. Имајући у виду да су капитални издаци, због мале домаће штедње, могли да буду финансирани само међународним зајмовима, дужничка криза је постала озбиљно ограничење домаћем привредном напретку. А онда је Велики рат све променио – почело је разарање.
Србија из буџета није могла да финансира ни инфраструктурне пројекте, па је француске зајмове користила за куповину француске артиљерије, онако рафално, због чега је спољни дуг повећан на 104 одсто БДП-а
Није само нарасли спољни дуг била једина невоља створена балканским ратовима. Аутори процењују да су директни трошкови тих ратова за Србију, вероватно (нису сви подаци расположиви) износили између 80 и 90 одсто БДП-а из 1910. Уз то су Завађил и Мијатовић сачинили и симулацију динамике БДП-а у случају да до балканских ратова уопште није ни дошло. Када се тај хипотетички износ БДП-а суочи са оним стварним, у временском хоризонту од десет година, следи да је Србија трајно изгубила 146 процената БДП-а из 1910. Другим речима, балкански ратови коштали су Србију више од два годишња износа БДП-а.
У зачараном кругу
Да ли је од тих ратова било неке економске користи? Нове области Србије биле су привредно заостале, а порески приходи прикупљени на њима били су занемарљиви. За пуну интеграцију нових области у Србију била су потребна, пишу аутори, велика улагања, која би, због недовољне домаће штедње, морала да буду финансирана новим међународним зајмовима, који вероватно не би били доступни, с обзиром на високи степен задужености земље. Укратко, зачарани круг.
Балкански ратови су, упркос цени, окончани несумњивом војном победом. Но, радикалска политичка елита прогласила је још једну победу у дисциплини – индустријализација. Наиме, на почетку 20. века Србија је неспорно била аграрна земља. Постављало се питање на чему засновати напредак: на модернизацији пољопривреде, извозу конкурентних производа те делатности, уз увоз индустријских, или на индустријализацији?
Иако су познаваоци прилика у Србији, попут Момчила Нинчића и, вероватно најбољег српског економисте тог времена, Велимира Бајкића, упозоравали да индустријализација није примерена и да ће имати штетне последице, власт их није слушала. Индустријализација је била радикалско чедо, које је др Лазар Пачу, лекар који је био министар финансија, како се наводи у књизи, овако образложио: „Младој индустрији потребна је већа заштита. Ми хоћемо да се индустријализујемо.“
Но, независно од климавог аргумента царинске заштите индустрије у повоју, који је, можда случајно, употребио Пачу, аутори књиге јасно стављају на знање да сви други предуслови успешне индустријализације, пре свега капитал и одговарајући ниво људског капитала, у Србији тог времена нису постојали. Тако настала индустрија била је неефикасна, оријентисана на мало домаће тржиште скромне куповне моћи, без могућности остваривање економије обима, без великих изгледа за извоз. Цену овакве индустријализације, ове радикалске победе, платили су српски потрошачи, купујући скупу и неквалитетну домаћу индустријску робу.
Извесно је да је Србију чекала индустријализација, она је била неминован корак у правцу економског просперитета, али начин на који је спроведена био је потпуно погрешан, и подсећа на Србију 21. века и субвенционисање инвеститора.
Кад се власт не обазире на економске аргументе
А економског знања и разборитости није недостајало, што се види из епиграфа (Милорад Недељковић је био један од Бајкићевих ученика). Штавише, иако несклон, из политичких разлога, идеји царинске уније између Србије и Аустроугарске – за разлику од аустрофила Живојина Перића, који је будућност Србије видео у трећој федералној јединици Аустроугарске – (тада) млади Милан Стојадиновић 1913. објашњавао је њене економске предности на начелима Рикардове теорије компаративних предности: таква би унија и слобода протока робе, становницима Аустроугарске донела јефтиније пољопривредне, а становницима Србије јефтиније индустријске производе. Аргументација која показује добро познавање налаза економске науке. Није да нико у Србији тог времена ништа није знао.
Шта је то вредело, када се власт није обазирала на економске аргументе. Њени најодговорнији људи су правили почетничке грешке. На пример, Лазар Пачу, кога је радикалска пропаганда величала као компетентног и непоткупљивог министра финансија, предложио је, а скупштина изгласала, закон којим је почетком рата, и оног из 1912. и оног из 1914. године, уведен мораторијум, то јест одлагање плаћања свих дугова до краја рата (два месеца по демобилизацији).
При томе се мораторијум односио не само на дугове настале пре рата, него и на оне настале током рата, па је ступањем на снагу таквог закона у потпуности замрло финансијско тржиште, јер нико није имао никакав подстицај да другом позајми новац, још мање капитал. Уместо да се (привремено) заштити само једна рањива група, мобилисани, заштићени су сви, и то тако да нико више није могао да добије кредит. Толико о тадашњем министру финансија.
Господа Завађил и Мијатовић су написали вредну и садржајну књигу, лепо је уобличили и читаоцу понудили податке, чињенице, објашњења, вредносне судове и обиље тема за размишљање о прошлости и садашњости, уз упозорење да цена увек мора да се плати. Наравно да се историја не понавља, али се, како је наводно рекао Марк Твен, често римује.
Извор: Радар
