Пише: Војислав Дурмановић
Један од уноса из ратног дневника Биљане Плавшић који редовно говоре о криминогености, хазардерству, месијанству и антиинтелектуализму паљанске врхушке којој је припадала могао би се назвати сликом и приликом стварне природе рата у БиХ: Почеле су да колају приче о томе да председник, обилазећи западни део Републике Српске, налази закопане крстове. Један од Радованових телохранитеља причао је о томе мом возачу и шеретски се насмејао. Ништа тада нисам разумела. Чини ми се да се та вест појавила и у новинама. Нисам обратила пажњу на ова председникова „чудеса“. Прича је почела а председник је подржава, као: Свевишњи је одредио наше границе према непријатељу. Дакле, без наредбе о повлачењу, предсказање је ту. Крстови су ван Гламоча, Грахова, Дрвара, према унутрашњости наше територије. Тако је Бог одредио и не иде се против његове воље. Каква фарса! За овакве трикове, и злоупотребе светиња, има смисла и храбрости, а нема храбрости да стане пред скупштину и да каже на време, да се људи припреме: „Нашу територију са 72% морамо свести на 49%. У лошој смо преговарачкој позицији, давно смо прихватили тај проценат, а редукција се може учинити тамо где имамо дубину, а то је Крајина“.
Вест о томе да ће најосновнији подаци о Ратку Младићу и Радовану Караџићу у Српској бити уврштени у основношколски курикулум узбуркала је федералну јавност. Ипак би проблематика наставних јединица о периоду 1992-1995. морала бити више унутрашња ствар српских капацитета за самосагледавање и преиспитивање зарад лекције за будућност него борбе за наратив. Неко рече да неслободне нације преувеличавају своје врлине, а слободне мане јер је то барем сигурније. Историјска одговорност ратних вођа РС за неоспорне злочине и терор над цивилима тиче се најпре закона који су сами донели и, уместо одговора на уставно насиље другом врстом уставног насиља, били дужни да бране, а не хашких пресуда. О улози Хашког суда довољно говори чињеница да од сила које га не признају САД задржавају право војне интервенције на холандском тлу уколико би се неко од њених или држављана блиских савезница нашао пред судијама трибунала због злочина на Блиском истоку.
Протекторатски положај савремене БиХ не одудара превише од оног под аустроугарским мандатом. У таквим условима ниједан од њених народа не ужива слободу одлучивања и право на самоопредељење, а оперетни национализам своди се на притужбе страном прокуратору против властитих суграђана и удвориштво ради ситних привилегија које сутра лако могу бити одузете. Није пацифистичка флоскула да је рат 1992-1995. (са чисто националног гледишта) за све завршен потпуним поразом: не само суровом економском доминацијом страног капитала за којом (сем шачице компрадора) остаје демографска пустош разорнија од свих прогона, већ и тоталном политичком десуверенизацијом. Како другачије назвати ситуацију у којој победници Хладног рата који су нивелисали ратни сукоб ваздушним ударима, ембаргом и санкцијама пишу устав и белосветске чиновнике номинују за судије у истој тој земљи? Ако знамо да је српски ентитет унутар БиХ отпочетка био саставни део империјалног пакета преуређивања југословенског згаришта, чему реке крви протекле док се Радован Караџић са својим бившим коалиционим партнерима, као у цитираном одломку, уклопио у поделу колача?
Свакако сматрам да се против покушаја сатанизације српске политике и историје не треба борити само наглашавањем историјског страдања нашег народа било у Великом рату, НДХ или деведесетих, него и ревалоризацијом слободарских и државотворних традиција чије су друштвене тековине у виду незапамћених политичких слобода, материјалног прогреса и мањинске еманципације по први пут у историји уживали сви суседни народи. Борећи се против монотоније студирања читањем Палавестрине Књижевности Младе Босне мислим како бих као будући просветни радник у том покрету препознао универзални симбол за којим данас снажно трагамо и који одражава све вредности темељне за будућност српске нације. Учећи подробније о Младој Босни, наши би ученици сазнали како око идеала бити свој на своме окупити изузетне појединце разнородних верских и филозофских позадина, а да је национална форма без антиколонијалне садржине фарса, па би као и оновремени омладинци прозрели салонске махинације властитих елита. Укратко, била би то настава о филозофији актуелној јер су околности које су је изнедриле далеко од превазиђених.
